У последње време у атлетици као да постоји само један човек и као да су за њега резервисана сва прва места. Штампа бележи победу за победом, тријумф за тријумфом. Просто невероватно да један до јуче скоро анонимни младић преко ноћи постаје „прва звезда“ југословенске атлетике. Ово је тим теже схватити што је доскорашњи Корица „национале“ био неприкосновен у последњих неколико година. Наш јунак је у протекла четири месеца наговестио свој тријумфални поход ка врху југословенске, па, можда, и европске атлетике.
Некада се знало: ако учествују Михалић, Штритоф, Саболовић… победе су њихове. Сада то изгледа важи за Милована Вукомановића, нашу највећу наду. Пред неколико последњих такмичења разговарао сам са најпознатијим атлетским стручњацима и сви су на тим наступима видели Вукомановића као победника. За њих је појава овог младића, малтене, шок, јер тако муњевиту каријеру скоро да не памте у аналима домаће атлетике. Председник АК Партизан Омер Арнаутовић у једном разговору је рекао: „Ако се Вукомановићу створе несметани услови за рад он ће са наредне Олимпијаде донети медаљу“. И стварно тешко је и претпоставити колике се могућности крију у том младићу. На недавном тестирању у Кошутњаку стручњаци су утврдили да је његова садашња спрема само један део огромног потенцијала који поседује.
Уместо фудбала — стаза
Вукомановића је открио професор физичког васпитања у првом разреду средње техничке школе у Краљеву. Успео је да га убеди да у атлетици има лепу перспективу и да јој може много пружити. Као и већина његових другова, Милован је волео фудбал, обожавао Галића, Ковачевића, Васовића… слушао без даха о чудесном Милошу. Након свега ипак је почео да тренира у АК „Металац“ из Краљева. Из дана у дан је све више схватао атлетику као свој животни пут. Упоредо са атлетиком завршио је машинску техничку школу. Шта тада? Искрсле су прве дилеме. У АК Металац није имао могућности за бржи напредак а тако је желео да постане „неко“ у атлетици. Ту се јавља и жеља да упише студије. Четворочлана породица живи од скромне очеве плате и са те стране не може очекивати помоћ за живот у великом граду. Баш тада Звездини емисари нуде му одличне материјалне услове. Али, како прихватити кад он једино воли „Партизан“? Након дужег размишљања дошао је код Штритофа да га овај посаветује. Познати стручњак му је предложио да ванредно упише студије и да постане члан „Партизана“. У нашем клубу је побио уверења да ће наићи на максимално разумевање. Од тог тренутка (јесен 1972. г.) почиње прекретница даровитог атлетичара. Пошто једно време проводи у Београду а много више у Краљеву (док обезбеди услове за живот у Београду) Штритоф му је направио детаљан план тренинга. Он редовно долази у Београд на проверавања, тестирања, саветовања и сл. а често и његов тренер иде у Краљево.
Не победничко постоље — већ време
Вукомановић је за кратко време постигао изванредне успехе. Поред десетак победа на највећим кросевима (од Нове године) два пута је био и балкански победник. На недавно одржаном Балканском кросу у Истанбулу био је једини југословенски првак. Дивно је било гледати ту трку, ту радост после победе. Пењући се на победничко постоље махао је многобројним гледаоцима за искрене аплаузе. Са мало дужом косом, висок, насмејан мамио је уздахе ватреним Туркињама, које су симпатичним и помало искривљеним нагласком скандирале: „Мићо, Мићо“.
ВУКОМАНОВИЋ: Мој највећи успех је прво место на кросу у Истанбулу. Мада имам највеће успехе на кросевима ипак не желим да станем само на њима. Много ми више одговарају друга такмичења. Такође не волим блатне стазе, јер сам типични атлетичар одраза. Сваки успех доноси ми сигурност, веру у још већа остварења. После повратка из Турске у Краљеву сам дочекан као јунак. За такве тренутке вреди жртвовати много штошта.
П. ВЕСНИК: Шта Ви жртвујете спорту?
ВУКОМАНОВИЋ: Атлетика је изгледа једини спорт који од чистих аматера тражи професионални приступ. Ја тренирам дневно око пет часова. За такав тренинг потребна је одлична храна. За максималне напоре на тренинзима потребно је најмање 200.000 динара за исхрану, а где су опрема и остале потребе? Под садашњим условима атлетици се црно пише. Неопходно је привући гледаоце на такмичења. Најбољи начин за то је организовање великих трка и долазак страних звезда, као и наступи у полувремену фудбалских утакмица.
П. ВЕСНИК: Како се ради у АК Партизан?
ВУКОМАНОВИЋ: Партизан је тренутно најјачи клуб у земљи а то је постигао пре свега изванредном организацијом, високим квалитетом и стручним радом. Предузете су све мере за стварање великог клуба у европским размерама и за враћање посетилаца атлетици.
П. ВЕСНИК: Какви су Ваши наредни планови?
ВУКОМАНОВИЋ: Моји наредни планови су да поред победа „јурим“ и време. Грешка је наших атлетичара што не трче за време а тек онда за победе. Више бих волео да оборим неки рекорд у времену па и да не будем први, него да победим са слабим временом. Што се тиче наредних такмичења најзначајније је Куп Европе. Моје припреме теку по плану и надам се да ћу и наредне препреке успешно пребродити.
Вукомановић је изузетно интелигентан младић, доста одмерен, озбиљан и изнад свега непосредан и топао. На први поглед стиче се утисак да је закопчан према околини, али довољан је само један час разговора па да вас разувери у оцени. Као и сви младићи његових година воли музику, филм, друштво а највише — девојке.
На путу којим сигурно корача има великог пријатеља у тренеру Штритофу који се о њему очински брине. Његов тренер сматра да тек предстоје прави успеси његовог пулена и, како рече, на Олимпијади би могао засијати правим сјајем. Потребно је да упорно ради и да слуша тренера и успех неће изостати. Сећам се једног савета његовог тренера који неодољиво подсећају на оне Дантеове стихове:
Ту не дај да те сумња свлада;
малодушје нек овде умре свако…
И изгледа да је то Вукомановић добро запамтио.