Славко Кузмановић ново име наше атлетике и нада Партизана и репрезентације
У овим зимским данима у „Партизановој“ атлетској кући сасвим је топло и пријатно. Осећа се дах пролећа које се са нестрпљењем очекује. Наговештаји нас храбре и уливају поверење у боље дане. Четири овогодишња велика крос-такмичења и тријумф „црно-белих“ на њима избацује нашу екипу у први план. На свим овим такмичењима били смо испред највећег ривала — „Црвене звезде“. Можда је то знак да се улоге мењају и да ће „Партизан“ бити нови првак.
Двојица наших асова: Славко Кузмановић и Милован Вукомановић „братски“ су поделили прва места на овим такмичењима. Овакав успех није могао да угрози ни Дане Корица који је пре трке важио за великог фаворита.
Као гром из ведра неба штампа и јавност су примили вест о победи Славка Кузмановића на кросу Србије. Том догађају дат је велики публицитет, можда већи него што заслужује. Није се много писало о великом успеху нашег младића већ о поразу Корице и тражењу узрока за исти. Пало је безброј „дијагноза“ о том поразу а најчешће су биле повреде и болест. Не знамо колико је то фер ако је познато да победници пишу историју. Ни наша намера није да пишемо „хвалоспеве“ о Славку Кузмановићу, али ће сви наши пријатељи радо чути истину.
Ужичанин
Славко Кузмановић је почео да се бави атлетиком у Титовом Ужицу као деветнаестогодишњи младић. Почети са атлетиком у тим годинама значи веровати у себе и у реч оних који у вас верују. И у атлетици се тражи трчање „од малих ногу“ и по процени стручњака бар шест година тренинга, уз неопходан таленат, да би се постигли већи успеси. Ако један младић за две године бављења атлетиком постигне врхунске резултате онда то заслужује искрено дивљење и комплексну анализу стручњака.
По наговору тренера Душана Чарапића (некадашњег аса у троскоку) и свог старијег брата, Славко Кузмановић је почео каријеру у АК Титово Ужице.
„Чарапић ми је показао прави пут и окренуо срце атлетици“, каже Кузмановић. „Од њега сам научио покрете, борбу на стази и друге атлетске финесе. Учио ме је да ни у којој ситуацији не клонем духом и да не признам ништа изван рада. Атлетско формирање приписујем свом првом учитељу.
„Садашњи мој тренер, Фрањо Михалић, само врши надоградњу. Мој бивши тренер је ‘кумовао’ мом одласку у ‘Партизан’. Изнео ми је убедљиве аргументе и скренуо пажњу да само у ‘Партизану’ могу направити велику каријеру.“
Корица је поклекнуо
У „Партизану“ су Кузмановића лепо примили. Сви су веровали у његов таленат али на дуже време. Сећам се једног пакленог тренинга прошле године када је председник клуба, Омер Арнаутовић, спонтано узвикнуо: „Ово ће бити велики шампион!“ Изгледа да је био далековид, јер већ сада Славко корача шампионским кораком.
Целу годину младић је тренирао без обзира на жегу, кишу, снег, блато… Тренирао је два пута дневно и десет пута недељно. У тренинге је уносио и резервне делиће снаге баш као да су у питању трке. Понекад су му се другови смејали на толикој упорности и питали се да то можда није финиш за Монтреал. Славко се на то није освртао. Он је по природи тих и неприметан, права антизвезда. На његов рад и озбиљност много је утицао Фрањо Михалић. Кад говори о свом потенцијалном наследнику, Михалић у први план ставља Кузмановића.
„Славка је на сцену избацио упорни рад и велика жеља да се докаже“, објашњава Миха. „Тренер са њим нема никаквих проблема. Славкова главна дисциплина је трчање на 5000 м. а наступаће им на 1500 м. Верујем да ће у овој години бити најбољи на тим стазама. По мом мишљењу он ове године треба да се устали у репрезентацији пошто је већ обезбедио визу за балкански крос (на овом кросу ће још учествовати Милован Вукомановић и Мира Крстић)“, нагласио је Михалић.
Славко Кузмановић је студент Више економске школе у Београду. Одлично говори енглески језик. Жели да обезбеди живот, јер од атлетике не очекује егзистенцију. Међутим, атлетика је његова велика љубав и она му помаже у студијама и у животу.
„Надам се да ће кроз две године доћи моје време“, каже јунак ове сторије (какви ли ће то бити резултати?). „Не заносим се много успесима и не размишљам о њима, већ се окрећем новим такмичењима. У сваком случају победе импонују али само у разумним границама. Ако сам победио Корицу то још увек не значи да сам бољи од њега. Ја сам у Лазаревцу прихватио темпо који је Корица диктирао и нисам нимало респектовао његове име. Мислим, да моји успеси нису случајни и настојаћу да их поновим. Велика ми је жеља да „Партизан“ ове године освоји екипно првенство и надам се да ћу и ја имати у томе значајног удела.“
Тако говори младић чије смо најлепше слике видели на почасном постољу на минулим такмичењима. Колико год смо му се дивили као победнику још га више ценимо као човека. Изузетно тих и стидљив (или боље рећи миран и скроман) не жели то интересовање за свој велики таленат и резултате и није му потребно саморекламерство. Одмах после Партизановог кроса требало је да иде у „Студио Б“ али он је нестао, јер не воли да говори о себи.
Главна одлика Славковог трчања је уједначен, убитачан корак и сјајни финиш на ком је и Корица поклекнуо. Мада није висок и нема дугачке ноге он поседује изванредну кондицију и мекани, гипки покрет. Стиче се утисак да су под његовим табанима опруге које га одбацују далеко према циљу где младић очекује своје тренутке радости“.