Интермецо у шампионату због мечева државног тима против два значајна ривала на међународном плану — СР Немачке, првака Европе и Пољске, олимпијског победника — за тренутак су љубитеље фудбала широм земље и присталице свих клупских застава сврстали под тробојницу, јер до успеха националног тима у овој години стало нам је више него икад.

Кад се „плави“ момци врате из Варшаве, поново ће „локалне“ бриге бити подељене на равне части. Можда ће бити највеће оне с којима ће бројна армија Партизанових симпатизера испратити своје момке под Бијели брег, на ноге Вележу, кандидату за освајање шампионске титуле. „Црно-бела“ машина је резултатски посустала у минула два кола. Изгубљени су бодови подно Марјана, у мечу против Хајдука, у коме је Партизан, у тренуцима када је недовољно оправдано стрепео од сплитског амбијента примио три гола, да би у фуриозном финишу анулирао сумње у свој успон, постигавши само гол мање од „билих“. Апострофирамо само, јер су Бјековић и другови довољно стасали да нису без улоге ни у мечу када их пригрли ивица резултатске нечасти. Потом је отишао још један бод у 52. првенственом окршају са вечитим ривалом, Црвеном звездом. Ипак, тај дуел је традиционално трознака енигма, па ма колико навијачи два табора у београдском фудбалском немиру вапију за бодовима, који имају „двоструку“ вредност, нерешен резултат обично задовољи и преполовљено срце, јер — дерби је то.

Три изгубљена бода у ова два окршаја дефинитивно су наде за јуриш на шампионску титулу одложили за наредну трку. Међутим, сад се треба борити за стечено у овом првенству, за једно од места (најмање четврто) које обезбеђује излазак на међународну сцену, преко Купа УЕФА. ОФК Београд је опасан такмац на тој другој степеници до врха, Жељезничарове дугонедељне претње из позадине прерасле су у велики јуриш Рибарових момака у последњим колима, тако да ће борба за једно од тих места за Партизан бити и те како сложен посао.

Пут у Мостар је први из серије тешких мечева у гостима. Под Бијелим брегом је створен један полетан, млад тим, Бајевић, Владић и Марић са успехом величају свој клуб носећи дрес са државним грбом. Па ипак, ма колико они били перјанице мостарског фудбала, снага екипе којом се Мостар поноси, одликује се особином без којих су успеси незамисливи — то је њихова убедљива колективна игра. Пролетос су „рођени“ напустили — као ни један Партизанов гост — терен Стадиона ЈНА уздигнута чела, јер су пораз (Партизан водио 2:0) претворили у неодлучан исход.

Да ли стрепети за Мостар? Да ли је позиција за излаз у свет међународног фудбала пољуљана?

Комплименти Вележу који је у трци за шампионску титулу, вредни дубоког спортског поклона, само су мотив више за Бјековића и другове да под Бијелим брегом буду „у свом елементу“, и те како наглашеном у овој сезони. „Црно-бели“ су сад знатно обавезнији јер су своје навијаче вратили на стадионе, јер се црно-бела заставе хтења вијоре на трибинама стадиона у свим градовима.