Влада ће бити опет — онај стари: Пејовић верује у ту песникову мисао и тако се влада

Има људи које и најмањи успех одушевљава — али и код најмањег неуспеха падају у депресију. Постоје и они други — врло трезвени у моментима радости и исто тако присебни у тренуцима кризе. Владимир Пејовић припада овој другој врсти. Младић који је пре годину-две био незамењиви првотимац Партизана — последњих месеци се врло ретко појављује у првом тиму.

Таленат

У Партизану је од своје четрнаесте године. Припада генерацији Вукотића, Смилеског, Оларевића, Личанина, Лечића… Никола Марјановић му је био први тренер, а под руководством Миомира Ненковића постао је и омладински репрезентативац. Више од десет пута облачио је дрес најмлађе државне селекције. Стручњаци су му предвиђали блиставу фудбалску каријеру. „Владимир Пејовић је ново име у серији врсних Партизанових центархалфова“, говорили су стручњаци. И заиста, талентовани омладинац обећавао је да ће достићи класу Минде Јовановић, Васовића, Миладиновића, Рашовића и Пауновића …

Први је из своје генерације дебитовао у првом тиму. Још као осамнаестогодишњак обукао је дрес првотимца у пријатељском мечу против Динама у Максимиру. Од тада почиње његов успон. Конкуренција за „црно-беле“ дресове са бројевима пет и шест била је изузетно јака: Љуба Михајловић, Пауновић и Будишић као већ проверени „ратници“ имали су предност над голобрадим центархалфом. Други клубови баш у томе су видели шансу да Пејовића доведу у своје редове. Посебно је Душан Варагић, у то време тренер Слободе, био упоран у жељи да се Пејовић пресели у Тузлу. Али, младић као да се није освртао на позиве са стране. Чекао је на својих пет минута у Партизану. И дочекао. У јесен 1970. године постао је стандардни првотимац. Са Пауновићем је сачињавао непрелазни бедем испред Партизановог гола. И тадашњи селектор репрезентације Рајко Митић — у перспективи је рачунао на Пејовића…

Концепција

Док је Гојко Зец водио „црно-беле“ Пејовић је по потреби тима играо и полутку и центарфора. Врло савесно је испуњавао тренерова наређења иако је у дубини душе био против таквих експеримената. Доласком Васовића на чело Партизановог стручног штаба — опет је враћен у халф-линију — тамо где највише воли да игра.

ПЕЈОВИЋ: Код „Васкета“ усталио сам се на месту „чистача“, и није случајно што сам најбоље партије пружао баш на тој улози. После јесенашњег пораза са Звездом испоставило се да Партизану не одговара игра са „чистачем“. Тако је моје место у тиму такорећи „укинуто“ — и преселио сам се на клупу за резерве…

— Разуме се да ме је погодило испадање из прве поставе. Али, верујте не и разочарало. Можда звучи као фраза, али ја сам спреман, ако је то у интересу Партизана, да и даље седим на клупи. Присталица сам принципа да треба да играју само најбољи и најспремнији. То је нова пракса у Партизану и ја верујем да ће донети резултате. Видели смо на примеру Ајакса да је прошло време строге поделе места у тиму. Код њих сви играју све. Центархалф Хулсхоф је последња препека пред својим голом, али и опасан нападач када Ајакс атакује на противнички гол…

Повратак

ПЕЈОВИЋ: Ја у томе баш видим своју шансу за повратак у тим. Осећам да се у потпуности могу уклопити у савремени начин игре.

Овом разговору присуствовао је и Пејовићев клупски друг Ненад Цветковић.

„Влада припада групи одбрамбених играча чије оружје нису само снага и брзина. Он је и врло добар техничар. У то сам се уверио док сам играо за Раднички. Необично сам га ценио као противника“, каже Партизанов нападач.

Милош Радаковић и Благоје Пауновић за који дан одлазе на одслужење војног рока. Није ли то можда прилика да се Пејовић врати у тим?

ПЕЈОВИЋ: Према неким комбинацијама играћу на месту десног бека. Сада сам потпуно здрав. Прошлогодишња повреда ноге и скорашња упала вилице већ су прошлост, чини ми се да никада нисам био јачи и здравији. Чекам прву прилику за повратак у први тим, а шанса ће ми сигурно бити пружена. И то не „фалш“ — шанса — него неколико прилика како би човек могао да покаже своје праве могућности. Никола Будишић је пример како и колико треба бити упоран и стрпљив. Месецима је био ван тима, за неке и „отписан“, али се није предавао. Вратио се међу најбољу једанаесторицу и видите да игра у великој форми.

Партизан

И по животном опредељењу и по понашању Влада Пејовић је најбољи пример фудбалског професионалца. И као човек омиљен је и цењен међу клупским друговима. И ако у тиму има и старијих и стандарднијих фудбалера — Владу су другови изабрали за заменика капитена. Познат је и по томе што су све његове животне жеље везане за Партизан.

ПЕЈОВИЋ: За четири године колико играм у првом тиму још нисмо освојили ниједан трофеј. Крајње је време да се радост врати међу „црно-беле“. Морамо што пре освојити неки трофеј. Надам се да ће овогодишњи Куп бити наш. Ово првенство смо изгубили, али већ сада почињемо да мислимо на следеће. Ја лично све своје жеље везујем за шампионску титулу. Наравно, да и ја будем стандардни члан тог победничког тима…

Ето, тако размишља Владимир Пејовић, двадесеттрогодишњи младић који је више од 200 пута облачио „црно-бели“ дрес. Био је у кризи, али је на правом путу да је преброди. Ни једног тренутка није показао да је малодушан. Напротив, постајао је све чвршћи и одлучнији у жељи да се врати у први тим Партизана. Пожелимо му да то буде што пре. јер смо се уверили да је био у праву песник Сима Милутиновић Сарајлија када је написао стихове из наслова ове рубрике: „Себ, прегорев — највише се може…“