ИЗ СТРУЧНОГ УГЛА

Партизан је у минулом првенству био врло убедљив (и непоражен!) на свом терену, док је у гостима забележио само две победе: против Динама (1:0) и Вележа (3:0).

У сезони 1971/72. године „црно-бели“ су заузели пето место. У овом тек минулом шампионату начињен је само један корак ка врху: освојено је четврто место! Пласман не задовољава амбиције клуба ни бројних навијача. Ако је већ изгубљено прво место било је реално очекивати да ће се Партизан изборити за право да се такмичи у Купу УЕФА. Ни то се није догодило.

Међутим, ако није у пласману начињен неки виднији скок онда је то урађено на плану игре. Данашња екипа Партизана, са предводником Бором Ђорђевићем, видно је напредовала у организацији игре, брзини, динамичности, хомогености и залагању, које надмаша све оно што је виђено у овом првенству.

Концепција игре „црно-белих“ је врло здрава, модерна, смела и — што је најглавније — сва је окренута напред. Ни трага од дефанзива и затвореног лоптања. Можда је у томе Партизан у овом тренутку чак и испред свих других прволигаша, па и ових који су боље пласирани од њега.

Сигурно је да је због таквог начина играња — у коме је било и разлика — Партизан изгубио неки бод, чак и бољи пласман. Међутим, вредније од тога је усмереност екипе ка интерпретацији игре која мора донети добре резултате.

У овом првенству стручни штаб „црно-белих“ добио је одговоре на нека спорна питања. Пре свега, решено је питање голмана. Млади Милић није на свим утакмицама испунио очекивања, али је показао смисао и има услове да се развије у доброг голмана. Не треба заборавити да тек у зрелим годинама вратар постаје поуздан.

Антић је у потпуности оправдао свој долазак у Партизан. Никола Будишић је потврдио себе као центархалф, док је Козић најпријатније откровење ове сезоне. Бора Ђорђевић је врло брзо успео да анулира трагове паузе и оплеменио је игру тима. Живаљевић је играо променљиво али су његове могућности врло велике. Цветковић и Вукотић су имали пад форме и то се одразило на ефикасност екипе. Сигурно је да њих двојица могу много више него нета су то пружили у овом првенству. Ђорђевић је био убедљивији него икад раније, а Ненад Бјековић је био велика покретачка снага и најспретнији голгетер.

Миша Радаковић је играо одлично док је Пауновић, после низа година успешних игара, имао дужи период кризе. Млади играчи Цветановић, Бошко Ђорђевић, Тодоровић, Голац и Вулић имали су мало прилика да докажу своју вредност али се на њих рачуна.

И као резиме свега: није било бриљантно али право раздањење ове екипе можемо очекивати у предстојећим утакмицама за Куп Југославије и у новом првенству.