У мечу против крагујевачког Радничког Љубомир Смиљанић прославио 10 година на рингу у црно-белој мајици

Скромном свечаношћу уочи дербија Партизан — Раднички (Крагујевац) Љубомир Смиљанић прославио је десет година проведених на рингу у црно-белој мајици.

Никада није био репрезентативац, никада шампион. Ипак, припада класи боксера коју би пожелео сваки клуб. У безброј мечева баш је Смиљанић доносио одлучујуће бодове Партизану.

„Деценија брзо прође, па ипак је то дуго време да је врло тешко сетити се најбољих мечева, најрадоснијих тренутака“, прича Смиљанић. „Издвојио бих два окршаја. Не што сам тада имао неке бог зна како велике противнике, већ што су везана за успехе мог вољеног колектива. Последње, на жалост.

„Било је то 1964. године“, наставља Смиљанић. „Имао сам сукоб с неким људима из клуба. Ко зна колико дуго нисам улазио у дворану за вежбање. На само две седмице пре финала Купа замолили су ме да наступим. Изишао сам на ринг после два тренинга. Савладао сам Панчевца Радивојевића, а Партизан Динамо са 11:9. Драгоцен трофеј путовао је за Београд…

„Исте сезоне бранио сам и боје шампионске екипе. Била је то последња титула, последња светковина, нашег клуба“, вели Смиљанић. „Из тог шампионског похода у свежем сећању ми је окршај са Радосављевићем, боксером нашег љутог градског ривала — Црвене звезде. Не, нисам га нокаутирао, то врло ретко чиним, али сам га испрашио да су му лекари забранили да се даље бави песничењем.“

Веома је педантан и тачан момак. Но, никада није водио евиденцију о минулим мечевима. Према клупској картотеци наступио је 160 пута, доживео само 30 пораза и 10 мечева боксовао нерешено. Не чува ни трофеје ни новинске исечке о сопственим успесима. Рекло би се да нема хоби, да му је бокс био некако узгредан.

„Напротив. Имам и те како велики хоби и још већу љубав. На ринг се излази годину, пет, петнаест понеко, али се од тих успомена живи читав живот. Мој хоби је спорт, бокс, физичко образовање уопште“, каже Смиљанић.

Упоредо је водио бригу о тренинзима, наступима, породици и школи. Завршио је Вишу педагошку и тренерску школу. Запослен је у Спортском центру „Врачар“ као организатор за рекреацију. Истовремено студира и трећу годину Факултета за физичко васпитање.

„Љубави, пак, што се тиче у мом спортском срцу места има само за Партизан. Многи су ме звали да из малог београдског Железничара дођем код њих. Нудили су и новац, пуно за оно време. Дошао сам у „црно-бели“ табор без динара надокнаде. Определио сам се за овај клуб, јер од малена навијам за њега. Још као клинац играо сам фудбал на мале голиће за „Партизан“, док је мој нераздвојни друг био „звездаш“. Поклоници „црно-белих“ били су некако у мањини, заволех Партизан из тврдоглавости, а она није мала. Личанин сам пореклом!“

Први пут се попео на ринг такорећи са улице.

„Волео сам да се потучем. Често сам заподевао кавгу са синовима некадашњег боксера и тренера Накића. Није то била шала, грмаљи прави, али су извлачили дебљи крај. Њихов отац стално ме је наговарао да се озбиљно посветим боксу. И можда никада не би успео да на тренинг није долазио један старији такмичар Жељезничара“, сећа се Смиљанић. „Дође тако, све издевета, једном приликом и мене, па се изгуби по месец-два. Стегао сом зубе, почео озбиљно да учим. И, следећи пут сам га нокаутирао. Повратка вите није било. Научену вештину никада касније нисам користио на плочнику, али више ни бокс нисам могао да напустим.

„Тај нокаут на тренингу био је, као што рекох, један од ретких у мојој каријери. Бокс је за мене права мушка борба у којој је човек стално препуштен самом себи и доказивању вредности. Али, овај спорт у суштини није само сурова снага, него превасходно и мудрост. Ко не уме да размишља у току борбе, као и таленат који занемарује озбиљан рад, никада не може да стигне до великих висина“, сматра Смиљанић.

Најстарији је у нашој чети. Обавезе ван ринга притискују га са свих страна. Остаје ипак веран клубу.

„Уморан сам већ, радо бих се повукао. Видим да клуб нема бољег, морам да помогнем у настојањима да вратимо шампионску титулу у наш дом. Биће то ђаволски тешко, хендикепирани смо одсуством Белића и Александра Поповића. Али, када се сетим каква би то радост била морам да останем све док буде и најмање шанси за прво место. Или, док ме неко од млађих не примора да се опростим. Могао би можда то Дамјановић. Штета само што није упорнији и озбиљнији“, рекао је Смиљанић па крају нашег разговора.