ОНИ КОЈИ ДОЛАЗЕ…

Последњег прелазног рока — пре годину дана, у „црно-бели“ табор дошла су двојица новајлија: проверени прволигашки борац Ненад Цветковић и за ширу фудбалску јавност непознати Рефик Козић. Навијачи су са неверицом вртели главом када је Велибор Васовић говорио да се доласком младића из Пуле на десет година решава питање једног од халфова Партизана.

Какав деби

Ту спарну ноћ — 15-ог јула прошле године памтиће дуго пријатељи Партизана, а још више ће је се сећати Рефик Козић. „Црно-бели“ су почели нову сезону утакмицом против Пењарола — вишеструког првака Уругваја и Јужне Америке. Том импозантном резултату од 3:0 за Партизан много је допринео и новајлија из Пуле. Постигао је један врло ефектан погодак, а иницирао је и акцију из које је Партизан постигао још један гол. Нема сумње, деби је био више него успешан:

„Од те утакмице, такорећи, нисам ни скидао дрес првотимца“, прича снажни халф Партизана. „Једино, јесенас против Звезде, када смо изгубили — меч сам пратио са клупе за резервне играче. То је био, на срећу, краткотрајни период кризе за мене. Претренираност, и страх да не испаднем из екипе лоше су се одразили на мене, опао сам у форми али гоњен великом унутрашњом жељом да повратим изгубљене позиције —— постигао сам више него што сам очекивао. Из меча у меч играо сам све боље и запаженије. Моји звездани тренуци дошли су средином пролећне сезоне. Стигао је и позив селектора да играм за младу репрезентацију Југославије, а непосредно после тога Бошков ме уврстио међу кандидате за најбољу државну селекцију.

„Питате јесам ли задовољан постигнутим у Партизану? — Не сећам се да сам чак и помишљао да ћу за тако кратко време постићи пуну афирмацију. Јесте да сам прижељкивао и надао се да ћу успети да постанем првотимац, али, да признам, нисам очекивао тако брзо позив селектора.“

Дилеме није било

Рефик Козић је изузетно пријатан младић. И као фигура делује врло импозантно — висок је 180 см. а тежак око 80 кг. Родитељи су му Херцеговци, били су колонизирани у Војводини када се 25. 12. 1950. У Бачком Новом Селу родио Рефик. Неколико година после тога одселили су се у Пулу.

Младић је са непуних седамнаест година заиграо у првом тиму Истре која је још била друголигаш. Интересантно је да је почео да игра на месту центарфора. Две сезоне касније Пуљани су напустили друголигашко друштво, а млади фудбалер отишао на одслужење војног рока.

„По изласку из ЈНА неприпремљен и физички и психички, стицајем околности или тачније збег повреде стандардног центарфора, обукао сам дрес са бројем девет. Играо сам доста слабо, али у одлучујућем мечу за повратак у Другу лигу у 85-ом минуту утакмице постигао сам гол који је одлучио утакмицу“, сећа се Козић. „Годину дана касније Партизан је стигао на припреме у Ровињ. На пријатељском мечу са „црно-белима“ свидео сам се др Голубичићу, у то време потпредседнику Партизана, и после шест месеци остварила се моја животна жеља: постао сам фудбалер Партизана! Имао сам још доста понуда, интересантнијих и примамљивијих, али за мене дилеме није било — „црно-бели“ или нико!“

Центарфор, халф или полутка

У свом бившем клубу снажни Пуљанин био је једно време најистуренији нападач. По доласку у Партизан постао је „човек за везу“, а од пролетос усталио се на месту левог халфа, са претежно дефанзивним задацима.

По неким љубитељима и познавaоцима фудбала Козић по начину игре, много подсећа на Хулсхофа — Ајаксовог оријаша који, иако игра последњег човека у одбрани троструког шампиона Европе — врло често угрожава противнички гол. И Партизанов новопечени репрезентативац је прави савремени играч одбране. Висок, снажан, експлозивног старта и изванредан у игри главом — одлично се допуњује са Будишићем, али врло често се одлучује за излете на противничку половину.

„У Партизану су добро проценили да као офанзивни играч нисам префињен као Бора Ђорђевић или какав је био мој фудбалски узор Владица Ковачевић. Добио сам улогу другог центархалфа са задатком да, када осетим тренутак, атакујем на гол противника. Тако сам у овом првенству постигао шест врло значајних погодака, и не би се могло рећи да су они резултат случајности.“

Без предаха

И ако по спољашњости делује безазлено, а и по природи је романтичар — снажни Пуљанин је на терену необично одважан. Врло одговорно испуњава постављене задатке, уноси се у игру целим бићем, не штеди себе а циљ му је победа у сваком дуелу. Неколико непријатних тренутака са последњих утакмица Партизана учинили су да код једног дела јавности преовлада мишљење о Козићу кад врло оштром играчу. Младић је на то врло осетљив.

„Витешки је техником надмудрити противника али је у границама спортског и срцем победити у дуелу. Знам, да су моји дуели са Кривокућом и Шербом имали последица по њих. Међутим, чини ми се да за Кривокућину повреду не сносим ни делић кривице. Он је био сувише пожртвован у том тренутку. Признајем, у дуелу са Шердбом — ишао сам оштрије него што је дозвољено. И сада се кајем због тога, јер противничке ноге никада нису мој циљ.“

Рефик Козић је професионалац од главе до пете. На терену је врло одговоран, у приватном животу — савестан. Афирмација коју је стекао за годину дана од младог друголигашког фудбалера до дреса репрезентације — резултат је аскетског живота и жеље за успехом. Младић и ових дана, када због обавеза према клубу младој и А — репрезентацији, такорећи нема ни једног слободног тренутка — ипак нађе времена за испите на Вишој туристичкој школи. Јер, како рече, на завршетку овог разговора — човек се од рада никада не може много заморити. Најтежи су они тренуци досаде, онда када се јави мисао — да живот нема смисла.