Ето, завршило се још једно такмичење Прве савезне фудбалске лиге.

Још једном је Партизан учествовао у том такмичењу и — заузео четврто место.

По једнима: добро.

По другима: није.

Мислим: требало је много боље.

И — могло је много боље…

Уосталом — крај је ту, ту је шта је и ништа се друго не може.

Али, крај истовремено може да означава (и означава) почетак.

Да се мало подсетимо.

Прошиле сезоне заузели смо пето место.

То се већ могло сматрати успехом. Јер, јесењи део такмичења био је, малтене, трагичан за Партизан, сам тим, а још трагичнији за његове навијаче.

И да не помињемо то.

Било — не повратило се.

Онда су дошли Васовић и Ћурковић.

Њиховим доласком дошло је до препорода.

Тако се и стигло на пето место.

Очекивало се да ће нова сезона донети нове успехе.

И обећавало се тако.

За једно место Партизан се и попео.

Али, зар је то право место за тим који сада имамо?

Зар овај тим није могао да буде и на другом месту.

Или: бар на трећем и тако се квалификовао за Куп УЕФА?

Још једном: шта је било — било је…

Шта нас очекује идуће сезоне?

Чини се и објективним а оним мање објективним навијачима да Партизан има велику шансу да буде у самом врху табеле.

Можда, чак, и на првом месту.

Звезда ће идуће сезоне имати много обавеза и напора. Такмичиће се у Купу шампиона. И тим јој неће бити баш тако јак, као што је случај сада, из више, добро познатих разлога: иностранство, војска…

Слично је и са Београдом.

Ситуација је истоветна и кад се говори о Вележу.

Шта мислите: може ли Партизанов тим стасати за велике успехе?

Може, али уз један велики услов: да свако ради свој посао.

Најглавније је да свако ради свој посао поштено и савесно.

У том случају — успеси не могу да заобиђу.