Репрезентативац за једну дугу деценију: Доласком у Партизан плаветнило неба ушло је у Дражена Далипагића, сад већ и репрезентативца
Знао сам га само са терена. Кад ме је посетио одједном је цела кућа била испуњена младошћу. Тај горостас неодољиве снаге, фигуре која подсећа на класичног античког дискобола изгледа врло пријатно. Са живим очима, оштрим, нешто повијенијим носом и складним цртама лица прави је тип модерног мушкарца.
Далипагић, дете мостарских махала од малих ногу био је окренут према спорту. Играо је фудбал (у Вележу, отуд и надимак, јер је играо центархалфа, као и тадашњи првотимац „рођених“ — Прајо), рукомет, одбојку, кошарку… Био је подједнако даровит за све чега би се прихватио. Носио је у себи читав налет жеља. Није знао за коју дисциплину да се определи. Увек му се чинило да је лепше оно што оставља.
Одлучила је радна акција
Своје дечачке дане поред школе испуњавао је потпуним предавањем спорту. Неко његово унутрашње усијање говорило му да ће у спортској активности наћи себе, свој смисао…
Био је на радној акцији „Сава 1968.“ када је почео озбиљније да се бави кошарком. Његова игра није могла остати незапажена, па су га сви већ тада усмеравали ка овом спорту. Чим се вратио у Мостар отишао је у кошаркашки клуб Локомотиву и почео је да тренира. Тамо је већ играо његов годину дана млађи брат Саша (данас најбољи играч Локомотиве!), па је после два-три месеца постао првотимац. Мостарски клуб је са браћом Далипагић изборио у Тузли друголигашки статус, али је већ тада било јасно да се између кошева овог клуба рађа једна велика играчка звезда, која неће моћи остати у малим локалним оквирима.
Један једини сусрет између Ранка Жеравице и Далипагића био је пресудан. Оштро око кошаркашког мага видело је у мостарском делији вансеријска таленат, па је одмах успостављен контакт за прелазак у Партизан.
Дакако, то није ишло тако једноставно. Али се све ипак, уз пуно муке, завршило срећно. Од тог момента када је прешао у Партизан плаветнило неба ушло је у Далипагића, да би недавно, на турнеји репрезентације по Јужној Америци то добило пун израз истинске среће.
У самачком хотелу
„Прајо“ је имао 20 година када је први пут напустио родитељски дом и Мостар. Дошао је у велики град гоњен само једном жељом: да успе као кошаркаш! У почетку му је било тешко. Све је било ново и необично. Додуше, у Партизану су га дивно примили. Осећао је пажњу и бригу свих. Станује у самачком хотелу на Новом Београду, ту одмах поред Хале спортова. Заједно је у соби са својим клупским другом Керкезом. С њим и Краљевчанином Тодорићем је нераздвојан друг. Заједно одлазе у диско клубове (истина, јер имају мало времена за то), биоскоп, спортске приредбе…
Снашао се у Београду и тешко би могао да замисли да се врати у Мостар. У неки други град још мање.
„Највећа ми је жеља да се моји родитељи и брат преселе у Београд“, каже Далипагић. „Тада бих чини ми се могао још више да се концентришем на кошарку. Можда ће се то ускоро и остварити. Клуб, моји родитељи и ја радимо на томе.“
Далипагић је емотиван младић. Врло је везан за своје, јер је поникао у патријархалној херцеговачкој породици, па време није прекинуло ту спону.
Кажемо му да се његов јужњачки темперамент осећа у игри, често и према одлукама судије.
„Тачно је“, прихвата наш саговорник. „Али, то је ерупција тренутка. Брзо се враћам у равнотежу, заборављам све и предајем се игри, удвостручујем своје снаге и желим да победим и судијску неправду.“
П. ВЕСНИК: Да ли сте задовољни својим напретком?
ДАЛИПАГИЋ: Како да не. Пре свега за све што сам досад постигао, поред моје обдарености, морам да захвалим Ранку Жеравици. Он је учинио да сам и свој деби у Партизану, на првенственој утакмици против загребачке Локомотиве, одиграо без треме. Као прави познавалац играчке психе знао је шта се дешава у мени и пустио је да се исказујем, чак и да грешим, па је постепено почео да ме коригује. То ме је ослободило и зато сам тако брзо напредовао. Ето, постао сам и репрезентативац!
У Јужној Америци
Са подмлађеном репрезентацијом Југославије, у којој је он најдрагоценији нови члан, био је недавно и на турнеји по земљама Јужне Америке.
П. ВЕСНИК: Како сте се осећали у дресу репрезентације и какве утиске носите са „зеленог континента“?
ДАЛИПАГИЋ: Мој деби у дресу репрезентације био је недавно у Зрењанину, на утакмици против СССР. Све је то за мене био прегршт радости. То признаје, та чињеница да играм поред Ћосића, Капичића, Јеловца, Плећаша, мојих идола из дечачких дана, чинила ме је срећним. Један велики напор (а тренирати код Жеравице — то је права герила!) већ је почео да се исплаћује. Осећао сам да вреди жртвовати сва та ефемена задовољства младости да би се доживело све то.
— Много сам видео на овој турнеји. И научио. Рио је предиван град. И нова престоница — Бразилија — у средишту ове огромне земље је архитектонски врло интересантан град. По лику он се потпуно разлику је од свих градова света. Истина, без атмосфере је, па имате утисак да сте међу кулисама града 21. века.
— Међутим, разочаран сам комотношћу и нетачношћу домаћина. За нас Европљане, то је несхватљиво: Договоримо се да нам пошаљу аутобус у 12 сати да бисмо разгледали град, а он дође тек сутра и — нема извињења. Све је то нормално за њих. А о суђењу и притиску који врше на судије — то је прича за себе. За њих је несхватљиво да могу да изгубе. С тим се не мире, па смо тако тек сутрадан, у хотелу, дознали да нисмо прваци турнира, већ Бразил, јер је наводно требало да играмо продужетак. Невероватно!
Дражен Далипагић је младић узнемирена срца и бистре главе. Као да је рођен за велика дела: свој узлет прима врло мирно и нормално. Чак мисли и на оно време које ће доћи после завршене каријере. Уписао се на Вишу педагошку школу и верује да ће је завршити, па без страха гледа на своју будућност.
Када је отишао у мојој соби је још све било опијено сунцем и младошћу, оним добом које кратко траје а касније га све време само дозивамо…