ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ

У прошлом, односно претпрошлом броју писали смо о незаборавној победи над тада најбољим тимом света, будимпештанским Хонведом (3:2), која је представљала највиши интернационални домет Партизана у његовој првој деценији постојања. Међутим, кад се ради о проверама на међународном плану, треба рећи да је та 1954. била у опште изузетно богата и берићетна. Читав јануар месец „црно-бели“ су провели на на тлу Јужне Америке, где су одиграли низ утакмица с најреномиранијим тимовима „фудбалског континента“, који су били непремостива препрека за све европске експедиције — било клупске или репрезентативне.

Истини за вољу, то није било прво прекоокеанско гостовање Партизана. Годину дана раније, у Сантјаго де Чилеу, одиграна је утакмица с чувеним Коло-колом (доживели смо минимални пораз 0:1) и то је у ствари било ватрено крштење „црно-белих“ на тлу Латинске Америке. Ипак у успомени савременика остала је вечно ова друга „визита“ зеленом континенту. За разлику од претходне, која је била само једнократна чарка, ова друга је представљала експедицију у правом смислу речи — претворила се у 30-дневну напорну турнеју у једном изузетном поднебљу и климату, са изванредно јаким. висококласним тимовима Чилеа, Аргентине, Уругваја и Парагваја. Само онај ко зна поразне билансе тадашњих европских тимова на тлу „зеленог континента“, може да оцени изузетно тешку мисију „црно-беле“ експедиције. Поготову због дужине турнеје. Правило је било да у суптропском климату сваки тим из старог света већ после две-три утакмице падне онда неминовно бележи пораз до пораза. Тако се догађало по правилу да им биланси на крају турнеје буду катастрофални. Ту чашу нису избегли ни шампиони Енглеске, Мађарске, Италије и осталих европских велесила.

За разлику од свих, Партизан је на овој турнеји забележио изванредан биланс, који је тада сензационално одјекнуо у читавом фудбалском свету. Истина, ни он није могао да избегне умор, па је на завршетку турнеје губио неке мечеве с мало познатим парагвајским тимовима. Али све док је екипа имала свежину ишла је из тријумфа у тријумф. На том путу први и најтежи цех платио је чилеански првак „Коло-коло“, који је за 0:1 у претходној години добио реванш од 8:4 (!), који је фрапирао све фудбалске стручњаке.

Била је то само увертира у још веће подвиге. У Монтевидеу, на чувеном стадиону „Цептенарио“, пред скоро 100.000 гледалаца, „црно-бели“ су у незаборавној игри ремизирали с тада најбољим тимом Латинске Америке — легендарним „Пењаролом“ — у коме је играо гро уругвајске репрезентације, која је четири године раније освојила „златну богињу“ у Рију (1950), а те исте године, у лето, на 6. светском шампионату у Швајцарској (1954), одиграла најспектакуларнију утакмицу четвртфинала с вице шампионском мађарском екипом Пушкашеве генерације!

Следећи реми (такође 1:1) забележен је опет пред препуним стадионом у Буенос Аиресу с најбољим аргентинским представником „Ривер платом“, у којој је тада играо најскупоценији фудбалер Јужне Америке — бразилац Валтер Гомез. Други представник Аргентине, тим „Расинга“ из Буенос Аиреса, предвођен не мање славним Мендезоном, напустио је чак терен погнуте главе — Партизан је тријумфовао убедљиво са 3:1!

После овога више није било сумње да су „црно-бели“ један од најбољих представника европског фудбала који је икада виђен на „зеленом континенту“, па је сасвим разумљиво што су врата латиноамеричких тимова после тога била деценијама широм отворена не само Партизану, већ, захваљујући њему, и многим другим југословенским тимовима.

Јунак ове турнеје био је феноменални Златко Чајковски — Чик, кога су тамошњи љубитељи фудбала од миља крстили „Чикито“ и прогласили најбољим крилним халфом света. Али, о томе ћемо детаљније писати у наредном броју.