ОШТРИМО БЛЕНДУ

Међу спортским руководствима широм земље има много појединаца који никада нису били активни спортисти. Отуд има и много антиспортских појава.

Захваљујући таквим посленицима уведене су у спорт и те тако „важне“ личности — менаџери.

Ти људи су измислили крилатицу да спорт себе мора издржавати. Међутим, код тог валоризирања они никада нису узели у обзир шта све спорт даје младом човеку, а тиме и широј заједници. У здравству — превентива: мање алкохоличара, наркомана и криминалаца; у одбрани земље — здравог и физичког спремног војног обвезника итд. итд.

Таквим схватањем у управама спортских клубова требало је све мање спортских радника, али је зато требало више оних који „стварају“ материјална средства, ти неопходни „менаџери“ и „мецене“ (са друштвеним средствима).

Да би оправдали своје постојање створили су правилнике по којима се онемогућује нормалан развитак младих и талентованих спортиста; спречили су природну флуктуацију играча и концентрацију квалитета. Све под видом неких „виших“ или „локалних“ интереса. А прави разлог је оправдање њиховог стојања, тај „махерај“ по коме су познати. Јер они проналазе „рупе“ у тим правилницима, раде на „дуге стазе“, убацују „своје људе“ у спортске форуме, уводе мито у разноразним видовима, тргују са спортистима, врше атак на интегритет тих младих људи и томе слично.

Ми смо за рад у аматерском и професионалном спорту; ми смо и за разумна обештећења и спортистима и клубовима. Али смо категорички противници ограничавања основних људских права. Ако, наиме, један Бошковић, из оправданих, породичних и здравих људских разлога, жели променити град у коме живи, а у томе га спречава само то што је фудбалер, онда је то нехумано. Или: ако се младом Кићановићу не дозвољава да школовање настави у Београду само зато што је одличан кошаркаш; онда је то, најблаже речено, брутално. Јер ти преласци немају ништа заједничког са преласцима Облака, Баралића, Мешковића и остали „остварења“ техноменаџера.