КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Игром случаја два Чачанина — фудбалер Баралић и кошаркаш Кићановић — узбуркали су духове у редовима руководства и навијача два највећа спортска колектива у земљи.

Почело је то дуго топло лето са Баралићем. Даровитог играча су желела оба клуба: Партизан и Црвена звезда. Преговарали су и једни други. Разуме се, са управом Борца, а затим и са Баралићем и његовим родитељима. И у том натезању, обећањима и ценкању дуго су биле „пата-карте“.

Међутим, оног тренутка када је Баралић лично изразио своју жељу да пређе у Звезду равнотежа је нарушена. Представници Партизана су се после тога повукли. Ни једног тренутка нису желели да ломе вољу једног младог човека. Та истина је примљена са жалошћу, али и достојанством.

Уосталом, зар се и могло очекивати да ће Партизан другачије поступити. У нашем самоуправном друштву највећа етичка врлина је поштовање слободне воље сваког грађанина, па, самим тим и спортисте. Баралић је хтео у Звезду и — отишао је!

Међутим, тај други млади човек из Чачка има исто тако своју жељу и свето право овог самоуправног друштва да се она поштује.

Кошаркаш Драган Кићановић је врло јасно одређено рекао целокупној југословенској јавности, па и руководству Црвене звезде, да жели да дође у Партизан.

Међутим, Звезда се не осврће на то и потрже Протокол, некад давно склопљени друштвени договор четири водећа београдска спортска друштва, скида са њега прашину и маше: „Кићановић је наш, јер је још пре годину дана потписао прелиминарну потписницу за Звезду!“

Узмимо да је све тако: да је договор клубова важећа обавеза за потписнике, да је и потпис Кићановића изражавао ту жељу тада и под таквим околностима. Али, зар један човек нема права да после годину дана — када у том узрасту постаје зрелији, разборитији, паметнији, — каже: ја сам се предомислио! Мене су дегутирале свађе у Звезди између Симоновића, Славнића и Капичића… Желим да ме тренира Ранко Жеравица, јер сам се кроз утакмице Партизан — Борац још једном уверио, колико је то врстан стручњак, па мислим да ће под његовом руком домет бити већи.

То је онај људски мотив, оно право што један спортиста у развоју сме и може себи да дозволи. Пред том жељом падају све формално-правне препреке. Кићановић не жели да игра за Борац, а неће у Звезду. Хоће у Партизан! Друга алтернатива је — Жељезничар. То би значило два корака уназад, после оног једног унапред, који је начинио поставши репрезентативац. То у Црвеној звезди знају. Они више не бију битку да добију Кићановића, већ воде бој да он не дође у Партизан. У томе је сад тежиште целог „случаја Кићановић“. Наравно, они се плаше Партизана са Кићановићем, желе да „црно-бели“ буду у њиховој сенци, да на табели буду испод њих и све приче, договори о сарадњи, добре жеље су само глазура испод које се јасно види њихова помама за величином.

Звезда би хтела да се и у овом случају Партизан понаша као медијум према волшебнику. Чак су и спремни да се Кићановић врати у Жељезничар. Нека и пропадне! Важно је: да не дође у Партизан! И како сад изгледају она уверавања да је њима потребан „јак Партизан“ и да су им интереси репрезентације „увек у срцу и разуму“ — јасно је свима.

Али, изгледа да су овога пута узели рђаво гвожђе за челик.