ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Мирко Марјановић:
- Рођен: 1924
- Играо: од 1945. до 1954.
- У клубу: КК Партизан
- На месту: центар
- Репрезентативац: 48
- Занимање: ветеринар
Једна од најсветлијих фигура која је икада носила дрес кошаркашког клуба Партизан. Мирко Марјановић је био у сваком погледу оличење џентлмена-спортисте, па су га зато савременици редовно поредили с Рајком Митићем. Оно што је овај био у фудбалу, то је Мирко био у кошарци. Узор спортског понашања и држања, персонификација фер-плеја, уз то велики мајстор игре под кошевима. Целим својим бићем навијао је за спорт и кошарку. Никада се у игри, на терену, није заборавио нити иједним гестом замерио противнику, судијама и правилима игре. Зато је ваљда, баш као и Митић, уживао неподељене симпатије свих љубитеља кошаркашког спорта, без обзира на клупске боје и навијачку припадност!
Иако у савременој кошарци не би спадао у ред највиших играча, за своје време био је у том погледу супериоран, па је за све време активне каријере под кошевима био незамењиви центар Партизана и прве петорке државне репрезентације. Мада је то било доба апсолутне доминације КК Црвене звезде, Мирко Марјановић је (као и незаборавни Вилмош Лоци) имао сталан „абонман“ у изабраној екипи Југославије из које га није могао истиснути нико!
Друга велика играчка врлина која га је уврстила у ред гиганата његове генерације била је изванредна ефикасност — како из игре тако и приликом извођења слободних бацања. Био је претеча кош-играча који је изводио скок-шут не спуштајући лопту и то по правилу непромашиво. Захваљујући великој смирености и максималној концентрацији, упркос кратковидости, погађао је кошеве са свих дистанци, а у извођењу слободних бацања био је управо — непогрешив. У том домену ни до данашњег дана нема му равног!
Са националном репрезентацијом учествовао је у свим великим међународним такмичењима: на Европским и Светским шампионатима у Прагу, Ници, Москви, Буенос Аиресу, на Балканијадама у Тирани и Софији и у свим метрополама света у којима су стартовали наш изабраници и КК Партизан.
Најјаче оружје у игри Мирка Марјановића, по коме ће се вечно памтити, био је његов сјајан одраз и невероватно висок скок. То је доприносило оном варљивом утиску у игри да је знатно виши него што је био. Тако се догађало да је у дуелу с далеко вишим противницима у скоку увек односио лопту. У тада традиционалним дуелима с Французима, против себе је увек имао Бењао, који је био виши за читавих 15 сантиметара. Упркос томе, кад год су скакали за лопту, Мирко је био виши!
И у оном ретко драматичном финишу меча с Израелом, на Европском шампионату у Москви (1953), када смо победили с кошем разлике у наставку, тријумфу је највише допринео Марјановић јер је четири пута узастопно, скачући с израелским противницима, успевао да уграби лопту. Његов последњи скок донео нам је и ону драгоцену лопту којом смо остварили победоносни погодак!
Растајући се с кошевима Мирко се није опростио и од кошарке. Остао је привржен и до данашњег дана — као функционер. И то врло запажен: у секретаријату Кошаркашког савеза Југославије и као члан ФИБЕ. Паралелно са спортском активношћу завршио је о року студије ветерине. И ту је био претеча, један од првих врхунских спортиста који је доказао да упорном и марљивом човеку спорт није препрека да дође до дипломе. Данас је веома цењен стручњак у ветеринарској струци.