ИЗ МОГ АЛБУМА

У Партизан је дошао из Осијека. Био је сасвим млад али је већ на турниру Вијаређу наговестио своје велике могућности. Пред собом је имао искусног чувара мреже „црно — белих“ и репрезентативца Југославије — Фрању Шоштарића. Али, Стојановић је био неодољиво обдарен и убрзо је истиснуо свог славног претходника.

Славко је својом појавом подсећао на античке статуе: био је атлетски грађен и мушки леп. Имао је изванредан рефлекс, одличну скочност, фину технику хватања лопти и ванредно пожртвовање. Ипак, био је више голман „линијаш“ није сасвим прихватио игру модерног голмана са интервенцијама у шеснаестерцу у ван њега. Тиме је зауставио свој успон, а имао је све услове да буде управо голман са таквом тактиком одбране гола.

Дакако, као и сви голмани Партизана и Стојановић је бранио гол државне репрезентације. Истина, не толико колико Шошкић или Ћурковић, али је сачувао ту лепу традицију „црно-белих“: да увек у својим редовима имају голмана интернационалне класе!

И поред тога што је био осетно млађи од Бобека, Чајковског и осталих Славко Стојановић је припадао оној великој генерацији Партизана у којој су играли асови највећег формата као што су били Бобек, Милутиновић, Зебец, Чајковски, Белин и остали.

То је била генерација која је уживала највеће поштовање фудбалских ентузијаста не само у нашој земљи, већ и на свим континентима.

И као што то по биолошкој неминовности бива: млађи потискују старије, па је Шошкић наследио још релативно младог Стојановића, који је касније успешно наставио каријеру у Западној Немачкој. У тој земљи Славко и данас ради као тренер и приликом доласка на годишњи одмор обавезно наврати на стадион ЈНА, да види своје старе другове, пријатеље и да се подсети на једно минуло време.

Уосталом, живот је сав саткан од успомена.