Уочи једног импозантног јубилеја: Јелена Генчић и поред тога што је две деценије репрезентативка у рукомету и тенису не носи у себи меланхолију растанка, јер још помишља да остави рекет

Човек у животу мора да научи два ћутања: ћутање инфериорности, и ћутање супериорности. Јелена Генчић, велики ас Партизана и Југословенског спорта научила је ово друго ћутање. Две деценије је непрекидно тениски репрезентативац (једну деценију је упоредо бранила гол нашег државног тима у рукомету!) завршила је Филозофски факултет, већ 14 година ради као секретар режије Телевизије Београд, па се ипак мало зна о једном тако дивном лику, о спортисти који треба да буде узор онима који долазе.

Зашто је то тако? Одговор је врло једноставан: Јелена се бавила спортом, постала заробљеник лопте зато што је то волела, што је у спорту нашла себе, свој смисао живота и публицитет је никад није интересовао. Јелена Генчић је есенцијална скромност! Потпуни господар над собом у свим тренуцима: у победи и поразу: када је требало учити, тренирати, радити, путовати…

Почетком октобра месеца тенис клуб Партизан организоваће прославу у част 25-годишњице Генчићевог активног чланства у Партизану.

Такав јубилеј није славио још ниједан спортиста „црно-белих“.

Партизан је поносан што је одгајио таквог спортисту и такву личност као што је Генчићева.

Живот окренут спорту

Са ђачким данима почела је и Јецина активност у спорту. „Прва љубав“ везана је за тениски рекет. Затим је једно време била на атлетским стазама да би касније, тек у великом, а још више у малом рукомету, „нашла себе“ и постигла највишу тачку: десет година је била незаменљиви голман југословенске репрезентације!

Али, то није све. Песници кажу да се прва љубав никад не заборавља. Генчићева то потврђује, јер се није одвајала од тениских терена. Дешавало се чак да је била југословенски репрезентативац у тенису и рукомету, а поред тога налазила је времена за учење.

Од 1951. године непрекидно учествује на свим првенствима Југославије у тенису, чак и онда кад је имала повређено колено (1963), а од 1953. године је непрекидно члан тениске репрезентације Југославије.

Због спорта, коме је даривала младост и своје најлепше године, није имала времена за нека ефемерна задовољства. Једино је још упоредо водила љубав. Плашила се брака. Хтела је да комплетно остане зазидана у тамници спорта и у овом тренутку, када слави овај изузетни јубилеј, са већ 37 година не помишља да се повуче са спортских борилишта.

„Зашто бих се опростила од тениса кад још увек осећам да могу добро да играм“, каже слављеница. „Ја сам протагониста агресивног тениса и највећи сам противник пимплерске игре. Можда сам због тога изгубила понеку шампионску титулу, али сам зато допринела лепоти и драматичности тениске игре. Тако сам постала узор за младе играчице. Ја презирем онај ‘хладни’, срачунати тенис у коме се води ‘рат нерава’, то млако враћање лопте, без ризика и храбрости. За мене је храброст страст, а ја играм тенис са страшћу.“

Светао пример

Сигурно је да у спорту нема успеха без жртви. Четврт века активности Јелене Генчић то потврђује. За тих 25 најлепших година Јеца не зна шта значи годишњи одмор, чак ни купање на Сави, у мору или базену. Јер, за њу су увек постојале обавезе: тренинзи, турнири, утакмице… Чак ни за 14 година службовања на телевизији није се догодило да је узела један дан неплаћеног одсуства. Не, дозвољавала је да јој се одбијају дани од годишњег одмора, да је замењују колеге уз реванш, али привилегије никад није тражила.

И још нешто: за све ове године Јеца је била и остала чист аматер! У њој је и данас присутно оно кубертеновско схватање спорта и у тој својој чистоти остала је неокрњена и у оним тешким ђачким данима када се слабо јело и оскудно облачило, јер то било такво време.

Јелена слави јубилеј, ту је и остаје међу нама. Велик спортиста и диван човек! Не воли помпезност и не жели да тај дан буде бљештав, да се пред њим жмирка, зажмури и — заспи. Не, она хоће да то буде њена и Партизанова прослава. Једноставна, топла, пуна спортске атмосфере. Јер, ту се ништа не прекида: Јеца је и даље са нама! Још боље: изнад нас по свему што је дала Партизану у југословенском спорту.