ИЗ МОГ АЛБУМА

Био је најталентованији играч бањалучког Борца када је дошао у Партизан. Био је необично брз, храбар, оштар, не нарочите технике одузимања лопти али изванредне скочности. Свој велики узор нашао је у Фахрудину Јусуфију, беку великог формата. Настојао је да га подржава у игри, па је и он одлазио дубоко у поље противника преносећи лопту и припремајући бочне нападе тада иначе моћног Партизана.

Сомболац је неколико година са Шошкићем и Јусуфијем чинио ужу одбрану „црно-белих“. Били су то дани тријумфа. Његова специфичност је била у томе што се изванредно уклопио у тадашњи начин игре једне екипе која је имала европску вредност. Није био велики играч али је био солидан бек и добро се допуњавао са осталим асовима.

Навијачи Партизана су га волели, јер је у игру уносио себе. Био је крајње пожртвован, срчан, несавладив… То је био играч за кога нису постојале изгубљене лопте. Специјалност му је била да са гол-линије отклања опасност често и повређујући се.

Погрешно је мишљење да су велике светске клупске и репрезентативне селекције састављене искључиво од самих асова. Не! Увек су биле најбоље оне композиције у којима је било и играча који нису играли само вештином и маштом, већ су на терену и радили, неуморно трчали, борили се и остајали у оквирима својих могућности и тактичких задатака.

Велимир Сомболац је био управо такав играч. Можда се два Јусуфија не би тако складно допуњавали као што су то чинили Сомболац и „Јулка“. Уосталом, два различита елемента дају чврсто једињење.

Велимир је био на врхунцу своје каријере када је из Партизана отишао у љубљанску Олимпију за коју је још успешно играо.