КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Слабуњавост данашњег тима Партизана кулминирала је у мечу са Загребом! То није био само пораз и елиминација из Купа, већ — тако је изгледало — сурвавање свих нада да ћемо у овој години освојити, бар један трофеј. У душама навијача „црно-белих“ те вечери је било као у подруму: мрачно, влажено и сасвим празно…

Онај део „југа“ на стадиону ЈНА у коме се увек налазе они најнепомирљивији навијачи Партизана почео је да спушта заставе, сагиње главу да ћути… А када су им се играчи приближили почели су да их гађају свим што им је долазило до руку. Изгледало је да су спремни да разапну своје љубимце.

Само десет дана касније, на стадиону Црвене звезде, пред почетак дербија велика маса навијача се огласила. Опет су завијориле црно-беле заставе, а двојица смелих прескочили су ограду и са заставама, као разапетим једрима претрчали су терен и бројним гледаоцима доказали су да су ту, уз свој клуб и своје љубимце. У том најтежем тренутку они су потврдили да су спремни да примају ударце али да се надају и реваншу.

Баш онда када је изгледало да ће се навијачи разбежати, као што то чине људи из куће у коју је зараза ушла, они су доказали своју правоверност Партизану: остали су уз вољени клуб! И не само то: и у том одмеравању снага „вечитих ривала“ још једном се потврдила стара истина да су навијачка бројност два највећа југословенска клуба у равнотежи и поред тога што су теразије успеха последњих година превагнуле у корист Црвене звезде.

Њихов одзив, страсно навијање, вера у екипу били су дирљиви. Тога пута њихова срца нису била раздражена обећањима, јер је тренер Ковачевић нагласио „да је Звезда фаворит“, већ су своје присуство и на тај начин исказану верност сматрали својом обавезом. Хтели су свима да кажу да све још није било што може бити.

Та дивна публика Партизана заслужила је веће успехе. И поред тога што је стално у процесу проблема да пораз није пораз, већ васкрснуће, она доказује да између ње и Партизана нема провалије. Истина, понекад се непристојним изразима огласи један мањи део оних најватренијих. На њих смо већ указивали, покушали да их окренемо ка правим реакцијама али изгледа да за такве нема обзира. Срећом то је сасвим ништаван проценат у односу на оне који су достојанствени у држању и деликатни у изразу.

Навијачи Партизана су један појачана облик оданости и пријатељства. У овим по клуб озбиљним и тешким тренуцима они су доказали да кроз њих још веје дах наде. И у праву су. Црна серија мора имати свој крај. Нешто се мора догодити, окренути и Партизан ће опет, као некад, бити олуја која ломи. Потребно је стрпљење. И вера. Навијачи је имају. Зато је Партизан поносан на своја пријатеље!