После 13 рунди екипног првенства Југославије у боксу: Један случајан нокаут у мечу са екипом Будућности одузео Партизану два бода и друго место на првенственој табели. — Шекуларац поново савладао првака државе Мугошу. — Шампионат се наставља 3. марта следеће године

Бокс, и поред тога што је „племенита вештина“ може да буде и протерано суров. Један једини ударац најчешће не доноси ништа, али зато понекад уноси неочекивану и огромну радост у срце великог аутсајдера. Страховит десни кроше, упућен више из страха и немоћи него плана да са докрајчи противник, однео је Партизану све: два бода у дербију против Будућности, друга места на првенственој ранг-листи и што ја најгоре — пољуљао је самопоуздање Милосава Поповића и за извесно време одвојио га од ринга.

Била је то игра мачке с мишом. Поповић се поигравао са такорећи почетником Радуловићем. Користио је сваку указану шансу да га избомбардује. Но, као да га је изневерило што снажни полетарац издржава сва искушења, што из његовог угла не лети пешкир у знак предаје. Омладински првак државе крио се иза рукавица. И лукаво вребао своју прилику. Половином друге рунде опружио је снажну десницу у повлачењу. Наш боксер просто је натрчао на ударац. Подигао се брзо са пода, али видело се да му је равнотежа поремећена. Зато је вероватно и направио кобну грешку — упустио се у тучу.

Не памтим да смо крај неког меча сачекали тако тужни. На толико због губитка два драгоцена бода колико због недаће која је задесила Поповића. У свлачионици је владала велика тишина, свако од нас, као да је остао без неког најмилијег. Низ лице Нешића, истог оног момка који се непуних пола часа раније борио као да се радило о животу и смрти, сливале су се сузе. Ако је неко и покушао да изговори коју реч утехе, застајала му је у грлу.

Неугодан пораз, ипак, може да буде користан. Довео је Поповића на раскрсницу са које ће, надамо се као својевремено и Мате Парлов обазриво кренути ка новим успесима и окршајима. Ако схвати да потцењивање чак и најслабијег партнера може да буде строго кажњено сигурно је да овај пад неће оставити никакве последице. У супротном њега на могу да се очекују врхунски резултати.

Пех у тешкој категорији, међутим, није једино објашњење за неочекивани неуспех. Још на мерењу изгубили смо четири бода. Нисмо имали представника у мува категорији, а Радојевић је пребациo тежину за полутешку. У ствари, понео се крајње некоректно и готово намерно избегао да испуни обавезу. Остали наши такмичари, на жалост, нису успели да као у претходним мечевима надокнаде одсуство двојице бораца.

Када се доживи неуспех најлакше је сваљивати кривицу на судије. Али, сваком добром познаваоцу песничења, чак и ако је клупски неопредељен, потпуно је јасно да арбитри имају два аршина. На такозваним врућим ринговима свим силама помажу домаћину. А, у Београду се понашају као да режирају неку позоришну представу. Избацују гледаоце ако им добацују, кажњавају домаће такмичаре јавним опоменама, у нерешеној борби радије се опредељују за госте. Тако је било и у мечу против Будућности. Покушавали су свим силама да докажу да су правични, па су више ишли на руку Титограђана него нама. Никада нисмо ни тражили подршку такве врсте.

Али, питање је има ли то наше стрпљење и прећуткивање грубих превида судија граница до којих се може трпети…

Немогућност да са због хладног времена меч организује на стадиону ЈНА такође је утицала на исход меча. Боксери Партизана далеко су сигурнији на свом буњишту. У Дому културе „Вук Караџић“, где је било присутно више навијача титоградског прволигаша него наших присталица, осећали су се некако изгубљено. Без подршке из гледалишта многи наши такмичари пружили су далеко мање него што могу.

Ветеран Смиљанић највише је разочарао. Пре свега вероватно самог себе. Сигурно је да није желео да се опрости од клуба и ринга поразом. Дао је све од себе да на растанку избори још једну победу, али мало шта му је успевало. Понестало му је снаге, па је морао да погне главу пред младим иако смо стекли утисак да је у тој опроштајној борби са Адемовићем заслужио макар нерешен исход.

Највише је оштећен Нешић. Није штедео противника, али ни себе. У фуриозном обрачуну, када су се многи већ питали где су граница човекове издржљивости, успевао је да из свог крхког тела извуче онај последњи атом снаге, који противник није имао. У првој и трећој рунди био је знатно убедљивији од Перуновића. Судије су ипак пронашле да је меч завршен без победника.

Шекуларац је испунио обећање и доказао селекторима да је бољи од првака држава Мугоше. Као и у Титограду савладао га је лако, без икаквих проблема. Борба није одушевила, али нашем такмичару не може се ни замерити што је више водио рачуна да тактички надмудри незгодног ривала, него да одушеви атрактивношћу.

Белић је улетео у ринг не кријући жељу да згроми противника. У томе је и успео после само рунде и по. Ставио је Пејовића на такве муке да је његов тренер морао да преда борбу. Наш капитен поново се тукао више него што смо навикли, али то је последица још увек несигурног кретања по рингу због раније повреде ноге. Као и жеље да докаже да није изгубио ништа од некадашњег умећа.

Александар Поповић поново је одлучио битку у финишу. После две равноправне рунде у трећој је наметнуо паклени темпо. Мијовић је тај ураган једва издржао на ногама. Но, још увек је далеко од форме из не тако давне прошлости када није имао премца на нашим ринговима. То је и разумљиво, јер живи, ради и вежба у Лозници, док у клуб долази само за мечеве. Уколико желимо да његове песнице буду још поузданије мораћемо што пре да га вратимо у Београд.

Драгољуб Николић донео је бод, али и разочарао. Опет је више ескивирао него што је радио рукама. Тако слабој партији допринео је и судија у рингу, који је Никачу дозвољавао да се служи свим могућим недозвољеним средствима.

Малетић се храбро борио. После огромних искушења у првој рунди смогао је снаге да у другој стави снажног Муховића пред још веће проблеме. Просто је невероватно како је Титограђанин издржао неколико страховитих и прецизних крошеа. Малетић је, међутим, пре званичног мерења морао да скине стотинак сувишних грама и зато му је у одлучујућој рунди понестало даха, што је његов противник искористио да стекне наклоност судија.

После овог неочекиваног пораза пали смо на првенственој ранг-листи чак на треће место. Шампионске амбиције су уништене, а само огромним залагањем читаве екипе моћи ћемо да евентуално вратимо другу позицију. Наш велики противник у наставку првенства, које се прекида до 3. марта 1974. године биће и лош распоред. Гостујемо у Нишу, Ваљеву и Приштини, а домаћини смо само Никшићу и Топличанину. Ако и поред тога изборимо друго место биће то успех. Тим пре што нам судије нису биле ни најмање наклоњене. А, нисмо имали ни одговарајуће представнике у три категорије. Све се практично свалило на плећа петорице — шесторице такмичара, који нису могли да боксују и у оним категоријама за које нисмо имали такмичаре.

Сви наши боксери добили су одмор до 3. децембра. Стручном штабу и Управи предстоји да искористе овај предах, проанализирају слабости и пронађу решења да екипа следеће године буде још јача него ове. Јер показало се да све док не створимо екипу којој ни судије ништа неће моћи о враћању титуле у „црно-бели“ дом можемо само да маштамо.