ИЗ МОГ АЛБУМА

Као рођени Београђанин, Чубурац, Минда је још пре основне школе почео да јури за лоптом по пољанама његовог омиљеног краја. Већ тада је показивао даровитост која га је издвајала од осталих, па је његов каснији одлазак у тим подмлатка предратног БСК-а био најлогичнији пут.

Први тренер му је био Никола Марјановић — Грба, брат славног Моше. Напредак дечака Миодрага — Минде Јовановића био је врло брз. Играо је левог халфа. Имао је добру технику, дуг шут, одличну игру главом и врло истанчан смисао за брзу игру (што је доказ фудбалског знања!). Одлично је одузимао лопте, добро се постављао, па је био један од најперспективнијих играча своје генерације.

Са 19 година већ постаје првотимац, оног сјајног тима београдских „плавих“ поред Мркушића, Драгичевића, Глишовића, Ваљаревића, Милорада Николића — Попца, Маноле…

После ослобођења једно време је играо за Металац (данашњи ОФК Београд) да би прешао у Партизан и ту доживео своју пуну афирмацију и најлепше играчке дане. Скоро целу једну деценију је био неприкосновени центархалф „црно белих“. За државну репрезентацију одиграо је 25 утакмица.

У Партизану је припадао оној првој, незаборавној генерацији која је мајсторством и фер-плејом одушевљавала фудбалске ентузијасте у земљи и иностранству. Минда је као играч уживао велико поштовање. То је један од ретких одбрамбених играча, који се никад није служио грубошћу и остао је у сећању као фудбалски ас витешког држања.

Дуго година је као тренер професионалац радио у Израелу, па се тим послом и данас бави. Необично вредан, сачуване свежине, сигурне интуиције и великог искуства данас подучава у Партизану фудбалере свих категорија.

Један драг лик из блиставих дана Партизана и југословенског фудбала!