ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ
У досадашњим наставцима редовно смо приказивали велике интернационалне мечеве Партизана у прошлости и још веће победе као што су биле оне над славним Хонведом, Реалом, бечком Аустријом и другим европским клупским велесилама у првој поратној деценији. Добар укус нам налаже да не пропустимо још један велики меч и још једну велику екипу, с којом смо нажалост претрпели двоструки пораз и која нас је у Београду надиграла као ниједан инострани тим ни пре ни после тога.
Реч је о сусрету Партизан — Спартак (Москва) 1:2, који је одигран пред крцатим Стадионом ЈНА, 3. новембра 1955. године. Откуда толико интересовање београдске публике за овај меч, који је имао искључиво пријатељски карактер?! Из три разлога: пре свега Спартак је био тада актуелни шампион своје земље, затим у његовим редовима је играло ни мање ни више него десет совјетских репрезентативаца (Никаноров, Агањков, Пономарјев, Масљонкин, Нето, Татушин, Исајев, Симонијан, Саљников и Иљин!) и коначно сви су желели да буду очевици Партизановог реванша, с обзиром да се први сусрет ових противника, одигран 2. јула у Москви, завршио тесном победом руских фудбалера (2:1).
Одмах да кажемо да је игра која је тог дана приказана, представљала највиши светски домет, а да је победнички тим заиграо у стилу машине — сазвежђа каква више никада није виђена у Београду! Веровали или не, љубитељи фудбала нашег главног града имали су прилике да виде неколико екипа — сазвежђа у којима су играле светске суперведете (Јувентус, Милан, Реал, Хонвед, Манчестер, Аустрија), али никад није видела толико асова концентрисаних у једној момчади, а још мање такво екипно дејство тима-машине који формално гази, али и надиграва.
Да би вам слика била пластичнија, рећи ћемо пре свега да је Партизан играо у најјачем могућем саставу и то у време кад су његове виолине — Милутиновић, Чајковски, Бобек и Зебец — биле на врхунцу моћи и светске славе. Па, ипак, током свих 90 минута наш тим је био инфериорнији и право је чудо како није савладана и са 3—4 гола разлике. Поновимо при том још једанпут да је Партизан играо изванредно, у свом најбољем издању! Нажалост, то није било довољно за разиграну типу Спартака која је поред силине, брзине и модерније концепције, приказали и све финесе које фудбалска игра познаје!
Замислите само како је то изгледало у детаљима кад најбржи играч Југославије, Бруно Белин, у првих пет минута буде претрчан као мало дете од симплонски брзог Иљина, који три пута улеће у стопостотну гол-шансу (доцније, док смо на Стадиону гледали филм са овог меча и безнадежног Бруна на земљи док Иљин као вихор трчи иза његових леђа, сећам се да су Бобек, Зебец и остали кроз смех коментарисали: „Бруно, не секирај се. То би се сваком десило. Па овај је бржи од авиона!“).
Или замислите тренутак кад Милош својим познатим „оксфорд-потезом“ покушава да надмудри Игора Нета, а овај његову лопту сачекује у лету такође „оксфордом“ и успева да прелобује Милоша!!… Ретко кад сам чуо такав тутањ одобравања на нашим стадионима!… Заиста, том мајсторству није могао да одоли ни најзагриженији навијач!
Али кад је реч о мајсторству, не заборавимо ни леву полутку Саљникова који се представио у длаку сагласно репутацији с којом је допутовао. За њега су тврдили да је раван у свему Бобеку, Стојаспалу и осталим виртуозима лопте. „Висока професура“ коју је тог дана демонстрирао оставила је све у уверењу да СССР никада више није имао таквог — „бечког“ играча! Или, можда, само још једног — прослављеног халфа Игора Нета — јунака овог меча, дугогодишњег капитена совјетске репрезентације и уз Мађара Божика сигурно најбољег халфа тадашње Европе!
Аплауз, којим је победнички тим Спартака поздрављен на крају ове дивне утакмице био је нешто најлепше што се замислити могло: признање Партизанове публике да схвата и разуме шта је фудбал и још и више да је потпуно свесна свог присуства нечему што се у животу ретко не понавља!
После свега реченог зар је чудно што је ова екипа, у готово истом саставу, освојила златну олимпијску медаљу већ идуће године у Мелбурну (1956)?!
И када неко данас упита савременика-стручњака да ли је могуће да је то био тако фантастичан тим, одговор може бити само један: највећи који је СССР икада имао (бољи од свих совјетских клупских и репрезентативних састава)! Да је којим случајем стартовао у првом Купу шампиона вероватно би био и први клупски првак нашег континента.