Павле Грубјешић је као шеснаестогодишњи дечак већ био „име“ у фудбалском свету. Суперталентовани омладинац постао је мета многих клубова, али, по обичају, Црвена звезда и Партизан били су најупорнији у борби за младог Шапчанина. Дечак се нашао у дилеми. Звезда или Партизан? На крају одлучио се за „црно-беле“. При томе велику улогу одиграо је тренер Вилотић, један од тренера Партизана — и даровити нападач постао је члан „црно-белих“.

Младић је са нешто више од седамнаест година постао првотимац. Гојко Зец му је у јесен 1970. често поверавао дрес са бројем девет. Истина, нови центарфор, што је сасвим разумљиво, није блистао, али стручњаци су одмах оценили да се ради о нападачу великих могућности.

У Ниш — са сузама

Наредне јесени у Партизан је дошао Велибор Васовић. Нови шеф Партизановог стручног штаба проценио је да Грубјешић може више пружити на месту полутке или халфа. На припремама у Ровињу талентовани Шапчанин постао је „фластер“ — играч задатка. У пролећном првенству играо је у новој улози, а онда у прелазном року прошле године када је Ненад Цветковић дошао у Партизан — Грубјешић је, на две године, позајмљен нишком прволигашу. Сада, када је постао нови љубимац Нишлија — Грубјешић се нерадо сећа тренутака када је морао да напусти Београд и „црно-беле“:

„Могао сам да плачем као мало дете када ми је Васовић саопштио да се селим у Ниш. У једном тренутку сам помислио да је најбоље оставити фудбал или отићи у војску. То су ми, ваљда, били најнепријатнији тренуци у животу — од како знам за себе. Али, шта сам могао — Раднички је у замену за Цветковића — тражио мене. Дакле, алтернативе — није било!“

Сада, када је руководство нишког прволигаша више него задовољно игром и учинком Грубјешића и када је преостало још пола године његовог боравка у Нишу — млади фудбалер озбиљно размишља о повратку међу „црно-беле“:

„Морам се вратити у Партизан и због себе и због других. Хоћу да убедим и себе и оне који су веровали у мене да сам талентован фудбалер и да могу да играм у Партизану. Сада сам и људски и играчки зрелији. Тек сам напунио двадесет година, а имам пуне три сезоне прволигашког искуства…

… „Наравно, радујем се повратку у старо јато. Али, нећу се вратити под свакаквим условима. Захтеваћу да играм и да не „експериментишу“ са мном. Поново уступање неком клубу — не долази у обзир. Можда се ово може схватити као уцену или нескромност једног фудбалера, али морам тражити своја права.“

„Мартин“ је све изненадио

Као и Грубјешић и Страцимир Мартиновић дошао је у Партизан као типични центарфор. Неумољиво је тресао мреже на теренима Београдске лиге — што су запазили тренери „црно-белих“ и Мартиновић је, пре две године потписао уговор за Партизан.

Несуђени центарфор, такође, је млад фудбалер — само једно лето старији је од Грубјешића. Играо је за омладинску и аматерску селекцију Београда и омладинску репрезентацију Србије. Када је требало да заигра за јуниорску селекцију Југославије — тренери су установили да дечак запоставља обавезе у школи — и изоставили су га са списка репрезентативаца.

Мирољуб Чоловић, тренер Графичара — веровао је у свога пулена. Терао га ја да испуњава школске обавезе, али и да изгара на терену. Тренеров труд се исплатио, даровити нападач играо је све боље, и уследио је позив из Партизана.

Новајлија из Графичара није добио праву шансу у „црно-белом“ дресу. Несрећно је повредио колено у припремном периоду и до лета 1972-е није успео да се наметне. Тада је са Грубјешићем отишао у Ниш — у замену за Цветковића. Истина, Партизан се „за сва времена“ одрекао Мартиновића.

Младић је одмах по доласку у Ниш скренуо пажњу на себе. На првим утакмицама играо је више него добро. Све чешће је тресао противничке мреже. Али, као на стадиону ЈНА и на Чаиру је имао несрећу да повреди колено. Опет пауза, лечење… Стручно руководство Радничког укомпоновало је нападачки ред без Мартиновића …

Малерозни центарфор је оздравио тек јесенас, пред почетак првенства:

„На тренинг утакмици у Лебанима — то место ћу добро запамтити“, прича нова „звезда“ Чаира, „тренер Глишовић је рекао да обучем дрес бројем три. Верујте, било ми је смешно. Нисам ни помишљао да ћу задовољити као бек. На моју и тренерову велику радост био сам међу најбољим на терену. Десет дана после те утакмице, у трећем првенственом колу, у сусрету са Олимпијом, појавио сам се у новој улози. Од те утакмице не скидам „бројку“. Снашао сам се изванредно, ни на једној утакмици нисам разочарао. Просек оцена ми је изнад ‘седмице’…“

Па, ипак, ма колико са одушевљењем причао о изненадном успеху у Радничком — бивши голгетер се са тугом присећа Партизана.

„‘Црно-бели’ су ме дали Радничком без права да ме врате у своје редове. Јасно ми је да нису веровали у мене. Жао ми је због тога. Одрастао сам у Београду, партизановац сам од малих ногу и знам да ми нико неће замерити због жеље да се вратим у „црно-бело“ јато…