Осврт
Стадион ЈНА забележио је у своја анале провалу, упаљених младих јуноша са Југа у борилиште. Уништили су уз пут неколико рекламних паноа, направили ломачу од дрвених клупа — постављених за њихов какав такав комфор — и растерали су уплашено јато својих фудбалских идола. Разлог излива гнева: изгубљена утакмица против Бора.
Неколико дана касније на стадиону уважених комшија Црвене звезде слика доста слична. Грудве снега са трибина ометале су, у једном тренутку, свечани завршетак највећег фудбалског такмичења — Југословенског купа. Разлог овог пута: Црвена звезда изгубила је утакмицу и Куп од Хајдука.
Прочитали смо и два-три доста стидљива коментара у новинама, а телевизија је, у свом стилу, донела документе тих малих експлозија. Милиција је интервенисала са потребном мудрошћу и у међувремену је на све пао заборав.
Наша деца
Ти момци квалификовани су у јавности као хулигани, изгредници, силеџије, а после тога, понашамо се као да смо се искупили паљбом снажних израза. Сами међутим, добро осећамо да реченица није добила своју завршну тачку. Јер…
Пре свега, у тренутку инцидента ти момци су били одиста недостојни да се називају навијачима Партизана — али, само у том тренутку провале љутине. Јер сви ти млади радници, ученици у привреди, средњошколци, студенти, сва та младост — никако не можемо то да порекнемо — наша су деца, наши навијачи — подршка тако „симпатична“ када побеђујемо. Знатан број њих „прескочио“ је ручак можда и вечеру да би могао да купи улазницу, не баш јевтину. То је тај део публике који одвајајући дословно од уста, даје плате нашем тренеру нашем голману, раднику који одржава стадион.
Ти младићи доказују своју најдубљу припадност нашим бољкама одричући се нечег вероватно потребнијег за живот и страсно се поистовећују са Бором, Моцом, Ненадом, Злајом.
Они у сваком младићу са Партизановим дресом виде свог јунака и очекују да се он тако и понаша. А јунак не губи двобој, битку, утакмицу док у њему тиња и један једини мах. И ту је неспоразум. Али не њихов, навијачки. То је наш неспоразум са вите………смеју да престану да се боре, трче, да тону са високо подигнутим заставама. Зато носе име „Партизан“!
Без дијалога
Када смо ми то покушали да објаснимо навијачу, нарочито младом да је он део спортске игре, да и он мора да реагује витешки а да има права на љутњу, када се наши играчи не понашају као узор-спортисти? На вандализам међутим, он — Навијач „Партизана“ никада нема право.
Шта смо ми као друштво, клуб, шта наш актив омладине предузима да са својим навијачима, том нашом моралном и материјалном основом, успостави другарски спортски дијалог?! Да ли смо у овој години ланчаних експлозија криза, од смењивања председника до оставке тренера, имали само и помисао да њих — наше навијаче, позовемо на тај „југ“ — и да им једног послеподнева признамо шта нас мучи, црвоточи, где су нам тешкоће а где видимо излаз из њих?! Када смо последњи пут из клуба написали потпуно отворен чланак у нашем „Веснику“ о својој ситуацији и замолили наше пријатеље за стрпљење и подршку?
Као спортски колектив ми узимамо врло редовно новац за улазнице. А дужни смо својим навијачима, са којима сачињавамо једну спортску породицу, много више од ових повремених објашњења о саставу тимова који су више реклама за утакмицу него стварни дијалог.
Не можемо да заобиђемо једну стару истину о навијачима: што буду даље од нас, они ће бити ближи жалосним инцидентима, све док…..не напусте. Овај „случај“ добро…… наших функционерских савести, откривајући једну битну димензију нашег задатка: васпитачку!