ИЗ МОГ АЛБУМА

Ако неко већ зарана почиње да даје такве доказе своје обдарености као што је то већ чинио јуниор Лаза Радовић, играч титоградске Будућност, онда је сасвим логично што га је пут његовог развоја вукао према Београду, односно Партизану.

Тек у моћном клубу, у условима озбиљног рада и велике конкуренције, Лаза Радовић заокружује своју играчку личност. Био је одличан играч „црно-белих“ и члан олимпијске репрезентације Југославије на Играма у Токију, 1964.

Радовић је играо халфа и полутку и био је подједнако добар. Имао фину технику, велики радијус кретања, одличну скочност, сјајан шут и велико разумевање за стратегију игре. Припадао је оном малом броју играча који занемарују таштину, лично истицање, већ су потпуно предати колективу и играју за успех тима, а не за лични тријумф. Њему је увек било важније да Партизан победи, па макар он и слабо играо, него да буде обрнуто.

Са Партизаном је доживео и оне велике дане тријумфа мада је три пута узастопно освајана титула шампиона. Био је увек цењен и ван терена, јер је био интелигентан, одмерен, дружељубив и крајње дисциплинован. Са њима никада није било проблема. Напротив, било је задовољство сарађивати са таквим човеком и играчем пуним врлина.

Отишао је из Партизана пре него што је његова генерација освојила и четврту круну (1964—65) мада је у јесењем делу томе допринео у пуном оболу и играчки и морално у данима кризе.

У Холандији је увећао углед Партизана и југословенског фудбала. Играо је успешно неколико година. Сада ради као правник у Београду и фудбалом се бави само толико што навија за Партизан и са растојања прати његове бриге и дели тренутке радости.

У галерији ликова Партизана Лаза Радовић има изузетно место!