ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ
Чудесна је та фудбалска игра. У њој никад не постоји „нај“. И у томе је њена главна драж. Све што је било још јуче најлепше, ружније, виртуозније, невиђеније, драматичније итд. — већ сутра није. Жива игра сваким новим даном демантује сва очекивања, све што је јуче виђено. Зато фудбал има милионе верника широм света, који сваконедељно хрле на стадионе.
Да је то тачно — бар кад је у питању његова драматичност — боље потврде нема од централног догађаја фудбалске 1956-57. сезоне у нашој земљи, тачније од финалног меча Партизан — Раднички (5:3), који је 26. маја 1957. године одигран на Стадиону ЈНА! Био је то несумњиво најдраматичније финале, рекао бих и најдраматичнији меч који је икад у нас виђен!
Можда ће после горњих редова читалац, који је пратио раније наставке ове серије, скептично стегнути раменима и промрсити за себе „Ех претера га. Па зар нам није исти аутор још недавно писао да је највећу драму представљала куп-утакмица Партизан — Динамо (5:5)?!“
Не, нисам ни претерао, ни обмануо читаоце. На изглед контрадикција, ово је само потврда уводне тезе. До 1954. године описани окршај Партизан — Динамо био је заиста најузбудљивији, но како у фудбалу не постоји „нај“ или постоји али само „дојуче“, то смело тврдим да је поменути финални дуел Радничког и Партизана по драматичности засенио све што је и пре и после тога на нашим теренима виђено!
Уосталом, ево сажете ретроспекције тог догађаја па судите сами. Грозница у Београду на седам дана пре овог меча била је кудикамо већа но што је уобичајено пред сусрете два тима од којих је један елитна европска момчад (Партизан), а други вечити „четврти београдски лигаш“. Разлог: Раднички је имао феноменалну генерацију Петковића, Прчљинчевића, браћу Огњановић, Чокића и другове, који су играли у животној форми. На другој страни, дрес Партизана носили су матадори калибра Зебеца, Бобека, Милутиновића, Валока … Нико није могао са сигурношћу да предвиди победника, па ипак шансе су биле на страни реномиране екипе.
И кад су сви очекивали уједначену борбу, с лаком превагом на страни „црно-белих“, Раднички се вихорно обрушио ка голу Стојановића и у 45-минутним виолентним налетима и сталној баражној ватри формално је грогирао противника — на одмор се отишло са сензационалним скором 3:0 у корист екипе са Дунава!
Храбрени од свог старог друга Златка Чајковског, који је тада већ играо у Немачкој, Бобек и компанија су у свлачионици доживљавали тешке тренутке. Готово нико није веровао да се предност од три гола у финалу купа, може надокнадити у наставку игре.
Па, ипак, чудо се догодило. Већ од првог минута после одмора Партизан је заиграо као препорођен. Зебец је просто летео дуж леве аут-линије и одатле је долазила главна опасност. У средини му је мајсторски асистирао ванредно расположени Милош Милутиновић. И док дланом о длан ова два виртуоза су донела свом тиму изједначење, а онда су дали „гас до даске“ и Партизан је прешао у вођство (4:3). И док су извештачи јављали телефонима и телексима сензационални обрт, разиграна Бобекова екипа плела је на терену свој најмаштовитији вез. Грогирана у првом делу, „црно-бела“ чета је сад била агресивни партнер, који је сатерао противника у „угао ринга“ и делила му беспоштедне ударце од којих није могао да се поврати до краја.
Пети погодак у мрежу „Дунаваца“ био је нокдаун и крај свих илузија Петковићеве чете — као пијани боксер тетурала је по „рингу“ (читај: фудбалском пољу), очекујући спасоносни „гонг“ (судијин звиждук) који би је спасао од „нокаута“ (катастрофе). На срећу „црвених“ дошао је и тај жељени час. Погружени, психофизички прости сатрвени, напуштали су терен, док су навијачи „црно-белих“ у делиријуму одушевљења акламирали још дуго своје љубимци који су трчали почасни круг са четвртим пехаром Маршала Тита који им је заслужено припао!