После једанаестог финала Купа шампиона у ватерполу у Москви: „Црно-бели“ освојили треће место иза првака СССР — МГУ (Москва) и ОСГ (Будимпешта). — Судије су режирале турнир

Девети покушај ватерполиста Партизана у Купу шампиона није завршен успешно. Остало је и даље као што је било — „црно-бели“ су четири пута освајали пехар „Спорта“ и били најбољи клуб Старог континента. После московског финала породица победника такмичења најбољих клупских првака Европе обогаћена је још једним новим чланом. Московски студентски клуб МГУ освојио је прво место у једанаестом финалу и тако поред Партизана, Младости, Река и ОСЦ уписао се у златну листу освајача највећег клупског ватерполо трофеја у Европи. ОСЦ, мађарски шампион и прошлогодишњи победник Купа је други, а наш првак Партизан трећи. То је епилог тродневних борби у московском зимском базену ЦВСК ВМФ.

Покушај без успеха

Ватерполисти Партизана отпутовали су у главни град СССР на финални турнир у жељи да по пети пут освоје највећи клупски трофеј. Пут у Москву био је пут наде и зебње. Већ после београдског полуфинала на коме је шампион СССР победио захваљујући бољој гол разлици и после нерешене игре са Партизаном јасно је било да ће у московском финалу домаћин бити велики фаворит. Поред те чињенице делегирање Дирнвебера и Гертсена као арбитара за одлучне борбе унапред је фаворизирало екипе које ватерполо играју искључиво на снагу.

„Још после београдског полуфинала, јасно нам је било да ће у Москви бити теже него икад“, каже први човек „црно-белих“ Влахо Орлић. „После завршетка турнира задовољан сам оним што смо показали. Доживели смо два пораза са минималном разликом, али смо уједно показали како смо у врху европског ватерпола.“

Партизан је трећи у Европи, слабији него прошле године у Будимпешти када је у десетом финалу био само корак иза победника ОСЦ. На први поглед неуспеха, али развој догађа ја на московском турниру говори другачије.

Судије

После битке свако може бити најпаметнији, каже стара изрека. Међутим, када је у питању ватерполо и финале Купа шампиона не треба бити много паметан па закључити да Партизан није могао ништа више да учини од оног што је постигао. Приступ ватерполу од стране Дирнвебера и Гертсена сигурно је био највећи и непремостива препрека за „црно-беле“. Совјетски и мађарски ватерполисти су бесомучно користили снагу како би осујетили сваки напад нашег првака, а према очекивању судије су то толерисале.

У две одлучујуће утакмице са ОСЦ и МГУ арбитри су тенденциозним суђењем унапред одлучили ко ће бити победник меча. Додуше, против МГУ Дирнвебер је „дао шансу“ Партизану да изједначи, али и тај резултат донео би скоро исти исход турнира.

Непобитна чињеница је како двојица арбитара који су водили московско финале сигурно нису најбољи интерпретатори ватерпола у Европи. Они чак не спадају у сами врх најбољих судија, али нечијом вољом су добили да деле правду на најважнијем турнир. Можда и ту треба тражити разлога режираног турнира у Москви.

Коначно, у оваквој констелацији МГУ се најбоље снашао и био убедљиво најбољи клуб. Тако је једанаести победник КЕШ по први пут један клуб из СССР.