ИЗ МОГ АЛБУМА

Педесетих година на утакмици Енглеска — Југославија бек наше репрезентације, Ратко Чолић, иначе играч прве генерације Партизана зауставио је један напад противника високо испруженом руком. У то време тај гест на Вемблију изазвао је прави шок међу гледаоцима и буру негодовања. За наше млађане читаоце треба рећи да је то било време супериорности енглеског фудбала над оним са континента, када је фер плеј заиста постојао, а он је данас на Острву заборављен.

Чолић који је иначе био инкарнација честитости и витештва на терену био је поражен осудом публике и истински је патио што је Енглезима показао своје лажно лице.

Ратко Чолић је играо фудбал техником, брзином, окретношћу и, изнад свега, коректношћу. Није био „млак“ играч, већ врло темпераментан, чак оштар али никада није ни помислио да удари противника. Фудбал је схватао као игру вештине, умећа, спретности и био је против сваке бруталности.

Уосталом, и данас када је на средини између пете и шесте деценије живота Ратко је још виталан, лака корака и на свакој утакмици ветерана је један од најбољих играча. Истина, присутан је његов хендикеп: кратковидост, али се и сада види да је то био бек племенита соја, играч који ништа није решавао снагом.

Као играч Чолић је у противнику увек видео спортског ривала, стварао ја односе пријатељства и зато га се и данас сва крила сећају са поштовањем и због његове благости и коректности издвајају га од свих осталих из његове генерације.

Чолић је данас пензионисани потпуковник. Остао је нераскидивим нитима везан за Партизан, долази свакодневно на стадион ЈНА, прати сва збивања, не воли немире и жели да Партизан увек иде напред.