Боксери Партизана имају реалне изгледе да у следећем екипном првенству после читаве деценије врате титулу, али због недостатка средстава мало је вероватно да ће успети. — Без изгледа да појачамо редове у категоријама у којима смо готово редовно губили бодове. — Сарадња са Синђелићем није испунила очекивања. — Међу омладинцима имамо неколико талената, али не у категоријама које нам недостају

Вага не мора да буде исувише прецизна да би показала, ако се на други тас ставе недаће с којима смо се борили, да је треће место у екипном шампионату, пет рунди пре његовог завршетка, велики успех. Некомплетна екипа, објективне сметње да се у сопственој дворани припремамо колико и како желимо и необјективно суђење, учинили су да изгубимо шансу да се већ у текућем националном првенству домогнемо самог врха.

Дани који су пред нама, нажалост, не обећавају ништа боље. Иако ћемо у следећу првенствену трку ући са још снажнијим песницама, пошто се Герег вратио из ЈНА, а представник најлакше категорије Живковић скида војничку униформу у септембру, мало је вероватно да ћемо после десетогодишње паузе вратити шампионску перјаницу у „црно-бели“ дом. Недостатак средстава биће главни камен спотицања.

Ненадокнадив хендикеп

„У сваком мечу наши противници су имали шест поена форе. Унапред смо губили у мува категорији, бантаму и полутешкој или тешкој. Сваки појединац је знао да не сме да подбаци. Психички то је веома неугодно деловало на нашу екипу“, каже један од најпоузданијих првотимаца Душан Нешић. „Уз мало спортске среће могли смо ипак да изборимо прво место у групи. Али, можда је добро што смо ту могућност прокоцкали у мечу са Титограђанима. Сада је бар јасно да сви морамо још озбиљније да прионемо на посао, да Партизан не може да врати стару углед све док не буде имао солидне представнике у свим категоријама.“

Нема, међутим, изгледа да појачамо проређене редове. Сарадња са друголигашем Синђелићем, чини ми се обостраном кривицом, није се одвијала како је замишљено. А, такмичари које смо уступили овом клубу могу да се врате тек по завршетку првенства. Уосталом, само је Килибарда толико напредовао да би можда могао да заузме упражњено место у тешкој категорији.

Од омладинске школе такође слаба вајда. Драган Јелесић солидно је радио с полетарцима, али његови ученици Петровић, Шошкић и Симић наступају у категоријама у којима имамо поуздане песнице. Ипак, може се очекивати да неко од ових дечака повремено брани боје прве екипе.

Неком мајка — нама маћеха

Управа нашег боксерског клуба прихватила се кормила пре пет година када су се у каси налазили само дугови. Сада је салдо поново раван нули. И, прети му велика опасност да се вртоглавом брзином претвори у минус. Није, међутим, само наша кривица што смо се после низа успеха вратили тамо одакле смо пре пола деценије с великим ентузијазмом стартовали. Финансијске невоље наговештене су још половином прошле године. Неопозива је жеља нашег социјалистичког друштва да се прописи примењују према свима подједнако. У праксом, нажалост, није увек тако. Боксерском клубу Партизан, без неких оправданих разлога, забрањен је рад игре на срећу — томболе, док широм Београда многи спортски колективи и дан данас баш тим путем стичу знатна средства.

Гломазно такмичење само је увећало главобољу. Прва савезна лига подељена у две групе, односно учешће клубова чији квалитет ни из далека не одговара овом рангу такмичења, потпомогло је да финансијски промашај буде потпун. На путовањима трошимо пуно, а пред нашим навијачима једва да покривамо расходе. Сврставање Партизана у једну групу, а Црвене звезде и Радничког у другу учинило је да интересовање за бокс у главном граду готово сасвим замре.

Чини се да су и поједини чланови наше управе, поготову приликом запошљавања такмичара, погрешно схватили своју улогу. Већина послова сваљује се ма плећа председника Милошевића, док многи његови сарадници сматрају да аматерско обављање функција значи не радити ништа за просперитет клуба. Бар такво је њихово деловање у последње време.

Шовљански на муци

Тренер наше прве екипе Павле Шовљански нашао се на великој муци. Управа Стадиона ЈНА, која нам је чак и финансијски помогла када смо у сред такмичења остали без средстава, није могла да одобри термине за тренинг које смо желели. Јер, на премалом простору вежба пуно клубова. Али, која корист и да нам је изашла у сусрет када се у дворани за вежбање најчешће појављују само двојица-тројица првотимаца.

Неколицина наших боксера припрема се у другим градовима. До сада је једино Александар Поповић живео и вежбао у Лозници и долазио само на мечева. Сада су му се придружили Драгољуб Николић и Герег. Готово је сигурно да ће њиховим стопама поћи и Живковић када изађе из ЈНА. Примања од бокса нису довољна за живот у Београду, а из разноразних околности они не могу или не желе да се запосле у главном граду.

Повод оваквом стању је друштвени договор о статусу и награђивању врхунских спортиста. Поједини такмичари неће да схвате да је овај докуменат био неопходан да би се спречио хаос у награђивању, као и да нико не буде награђен више него што по труду и резултатима заслужује. Уколико ови момци не прихвате неминовност друштвених промена мораћемо да се растанемо. И да поново кренемо мукотрпним стазама стварања нове екипе.