Још нас само једна седмица дели од оног дана када ћемо знати да ли ће наша репрезентација учествовати у завршним борбама светског фудбалског првенства или ћемо и трећи пут узастопно бити само посматрачи великих догађаја.
Термински меч у Франкфурту дошао је у зао час по нас. Већ више од осам недеља у нас се фудбал практично не игра. Лигаши су добили одмор а затим се почело са припремама. Разуме се, далеко смо још од такмичарске форме. Уосталом, никакве припреме не могу играчима дати прави ритам, већ само утакмице.
И што се утакмица више приближава постаје све јасније да није требало инсистирати на одлагању већ утврђеног термина 13. јануара. Тада су сви репрезентативци били у пуној „бојној готовости“ и требало је само одржати тај физички потенцијал, полирати још игру, усаглашавати дејствовање у нападу и одбрани, и сигурно је да бисмо били спремнији него што ћемо бити кроз седам дана у Франкфурту.
Настојање ФСЈ да се „добије у времену“ како би се опоравили Кривокућа, Облак и Степановић и евентуално боље спремио Џајић сад видимо да је било узалудно. Реконвалесценти неће прездравити, а Џајић је због повреде био принуђен да паузира управо онда када је требало најинтензивније да вежба и велико је питање хоће ли бити спреман или не за „меч судбине“.
Нема сумње да је франкфуртска утакмица, без обзира на њен крајњи исход, учинила огромно много за југословенски фудбал. Изронили смо из једне учмалости; опет се цела нација почела да интересује за ову игру — фудбал је на најлепши начин, кроз репрезентацију, опет постао актуелан.
То су они поени које смо већ уписали. Сад још остаје и оно главно: да победимо Шпанце! Разуме се, уз то одмах иде и оно неумитно питање — јесмо ли спремни за такав подвиг. Јер: Шпанија је ваљда једна од ретких (ако не и једина) земаља коју наша репрезентација у током минулих 40 година није успела да победи. Истина, увек смо били близу тог жељеног резултата, али нам је он некако измицао, било да смо сами себи даљи гол (Арсенијевић је савладао Глазера — 1:1, 1933. године у Београду) или да су Шпанци изједначили у последњем тренутку (Лас Палмас — 2:2, 1972. године). Али, за утеху присетимо се оне мудре народне: Крчаг иде на воду док се не разбије. Није ли сад дошао тај тренутак реванша.
Нема сумње: Франкфурт улази у историју југословенског фудбала! Желели бисмо да то буде радостан тренутак. Да тај догађај који ће потресати наше душе буде у финалу и онај најлепши тренутак. Наша жеља има и једну посебну димензију: хтели бисмо да обрадујемо наше раднике у Западној Немачкој, оне који ће бити на самом стадиону и све оне који ће са изузетним пламом бити уз наше младиће. Јер, у иностранству смо сви двоструко веће патриоте, тамо наше срце удара јаче за земљу.
То и енормно велике награде Шпанаца (кажу између 20 и 30 хиљада долара добиће сваки играч у случају победе!) требало би да буду посебна инспирација за наше репрезентативце.
Ово није тренутак за било какве клупске емоције, јер је у питању Југославија. Међутим, не можемо а да се, бар у себи, не упитамо: да ли се може начинити подвиг без играча Партизана, јер се у прошлости то још никада није догодило. Напротив, баш су наши играчи били ти који су одлучујуће утицали да се оствари сваки велики успех нашег државног тима.
Нека то једном буде и без играча Партизана и бићемо тако исто срећни као да су га остварили само наши играчи.