Док нам је, као што смо у претходном броју видели, 1957. година донела куп-трофеј, у следећој 1958. „црно-бели“ су остали празних шака. Било је то време највећег превирања и можда најтежих искушења у 30 година дугој историји ФК Партизан. Иако су већ стасале „бебе“ које ће нам доцније донети највећу славу, није било оне важне подршке старијих рутинираних играча, без које се тешко праве први кораци на великој, прволигашкој сцени. Шта више, међу ветеранима је тињала нетрпељивост, подвојеност, чак отворено непријатељство, које се врло лоше рефлектовала на психу младих. Били су то најтежи дани који су претили да уназаде Партизан за дуги низ година.
Јасно, у таквој атмосфери резултати су морали да изостану па зато 1958. година остаје као једна од најблеђих у досадашњој историји клуба. Ипак, захваљујући једном великом догађају — 6. светском фудбалском првенству у Шведској — 1958. неће ипак остати потпуно штура и необележена у аналима и срцима оних којима је „црно-бела“ боја била одувек драга.
Мада су у југословенској експедицији за Шведску била само два представника нашег клуба (Зебец и Милутиновић), што је доказ више да је то била година осеке (на осталим светским шампионатима Партизан је увек регрутовао знатно већи број репрезентативаца), ипак њихов број је био изузетно велики и он ће се вечно памтити. Тим пре што је остварен под изузетно тешким условима и ненормалним околностима.
Рецимо одмах да је Југославија и на 6. као и на претходна два (4. и 5. светском шампионату у Бразилу и Швајцарској), успела да се пласира веома високо — међу осам најбољих екипа света. На путу до четвртфинала, у својој групи ремизирала је са Шкотском и Парагвајем (1:1 и 3:3), док је савладала изванредно јаку Француску (3:2). У четвртфиналу се спотакла о традиционалног ривала СР Немачку, поражена је с 1:0 и елиминисана. Занимљиво да су нас Немци елиминисали и на претходном првенству у Швајцарској у четвртфиналу (0:2).
Током читаве ове кампање Милош Милутиновић, иако озбиљно пољуљаног здравља, играо је веома добро и био један од запаженијих актера нашег тима. Наш други члан у шведској експедицији Бранко Зебец, био је током све четири утакмице најбољи југословенски играч! Ово нарочито важи за најтеже мечеве са Шкотланђанима и Французима. У сусрету са шкотским фудбалерима оцењен је једнодушно као најбољи играч на терену а у повесном сусрету с Французима, у Вестеросу, заједно са Шекуларцем Томићем и Веселиновићем био је један од четири јунака меча.
Зашто овај епитет „историјски“ кад смо Французе на претходном шампионатима редовно елиминисали? Зато што је то била најбоља генерација у историји француског фудбала, која је освојила више него заслужено високо, треће место на том првенству. Зато што су у њој играли сами интернационалци: Копа, Фонтен, Венсан, Пјантони и други. Бити јунак у игри с таквим противником то је већ много. А ако се то успе с температуром од 38 степени, уз тежак убој на пети који при сваком кораку изазива бол и јаук, онда је по среди истински хероизам! Управо у таквом здравственом стању истрчао је Бранко Зебец 8. јуна 1958. године, на зелени тепих стадиона у Вестеросу, у историјски дуел с Французима. Пред њима је био најделикатнији задатак: уштоповати најбољег стрелца не само тог него и свих светских шампионата, — незадрживог Жиста Фонтена. Иако тешко хендикепиран, Зебец је тог дана деловао као „стонога“ — стизао је свуда и „удавио“ не само великог Фонтена и Копу, него и читав навални ред Француза, који је само неколико дана доцније, у борби за треће и четврто место, нокаутирао СР Немачку са 6:3! Сем оне фуриозне мађарске навале Пушкашевог времена Немцима нико досад није толико шута пута торпедовао мрежу.
Зар је онда чудно што се 6. светски шампионат у Шведској највише памти због меча Југославија — Француска и његовог јунака, центархалфа „црно-белих“ — Бранка Зебеца!