Рамиз Црнишанин, потпредседник ЈСД Партизан: „Случај Кићановић“ решавати издвојен или у контексту са „случајем Баралић“ и другим случајевима
Ми сада спремамо ново саветовање комуниста који раде у управама и клубовима Југословенског спортског друштва „Партизан“ са циљем да видимо шта смо од прошлог саветовања, које смо одржали почетком прошле године, урадили, где смо затајили на спровођењу закључака које смо тада усвојили, који су узроци то диктирали и шта сада у вези са најновијим закључцима Извршног бироа треба учинити.
Ми желимо да у нашем друштву развијамо спорт на социјалистичким самоуправним односима, да створимо најширу аматерску базу за све спортске дисциплине, да онемогућимо мешетарење, менаџерство, приватизацију и друге деформације, да превазиђемо слабости које још постоје. Желимо да у друштву развијемо врхунски спорт високог домета, али не на бази врбовања и купопродаје, не да стварамо ланац односа клуб—играч—посредник, већ да се друштвеним договором регулише статус и положај врхунских спортиста да им се за време бављења спортом обезбеде услови за постизање врхунских резултата и истовремено стручно оспособљавање да после успешне спортске каријере наставе своју професионалну делатност, да се, значи, сва примања врхунских спортиста регулишу друштвеним договором на нивоу СОФК Југославије, СОФК Србије и СОФК Београда.
Партизан у београдском спорту
За Партизан од виталног значаја да с једне стране учини напоре у правцу развијања и унапређења свестране сарадње и повезивања са свим спортским друштвима и другим асоцијацијама, а с друге, да добије заиста равноправан третман са свим друштвима у Београду. Боримо се са великим тешкоћама и у погледу спортских објеката и финансијских средстава. Веома значајно да нам сви фактори у граду помогну у превазилажењу тих тешкоћа, које су изнад наших могућности. Кроз наше друштво је досад прошло преко 60 хиљада младих људи, спортиста и спортских радника. Било би у најмању руку неупутно дозволити да дође до стагнације и опадања квалитета спорта. Себи смо поставили задатак да пођемо у офанзиву за освајање спортских резултата, за развијање социјалистичких односа, за оплемењивање спортиста, за оно што зовемо социјалистички самоуправни спорт. У том циљу конституишемо и друштво на новим уставним основама. Ускоро ће бити свечано потписан самоуправни споразум свих клубова којим се конституише ЈСД „Партизан“ и одржана скупштина Друштва.
Против спортског унитаризма
Нећемо, нити желимо да се служимо правним „цакама“, нити да сужавамо сарадњу и сводимо је на једно, два или три Друштва, или, пак, да склапамо погодбе о подели тржишта, што би само наносило штете спорту и односима у њему.
Не знам колико сам у праву, понекад ми се чини као да постоји тенденција неког спортског унитаризма, да се у Београду створи само једно друштво које би прогутало све. Није важно, ко би то био: „Звезда“, „Партизан“ или „Београд“.
Такав пут, по мом дубоком уверењу, имао би катастрофалне последице за спорт у Београду. Близу пола милиона запослених људи у Београду, сто једанаест хиљада комуниста. преко 150 хиљада омладинаца, од којих 70 хиљада у спортским организацијама никада не би могло бити обухваћено у једном спортском друштву. Према томе и „Партизан“ и сва друштва имају своје место и ранг у Београду.
Руководећи се тим принципима ми смо покренули питање Протокола о сарадњи четири београдска друштва истичући да су његове одредбе превазиђене, да су постале анахроне и супротне самоуправним односима и да стога не можемо сводити нашу сарадњу само на питање преласка играча. У том циљу је и донета наша одлука о иступању из Протокола. Ми смо иницирали нови друштвени договор и понудили наше мишљење. Нека и други дају предлоге. Сигурно је да би време које је утрошено на безброј састанака око случаја Кићановић било довољно да се припреме солидни предлози за нови друштвени договор, да је у том погледу оријентација била довољна.
За нове друштвене договоре
Предложили смо да се одмах приђе изради новог друштвеног договора, који би на бази закључака Извршног бироа Председништва СКЈ утврдио правила понашања и међусобне односе, ефикасне инструменте за брже решавање насталих спорова и у оптималној мери омогућавао појаве деформација у спорту.
Требало би, надаље, да СОФК-а иницира Градском комитету СКС, Социјалистичком савезу и другим, да на нивоу града позову одговорне другове из свих спортских организација и друштава ради утврђивања мера и акција које треба предузети на спровођењу закључака Извршног бироа.
Најзад, сматрам да предлог одлуке у вези са Кићановићем нема никаквог ни правног ни политичког основа. Не може један превазиђени акт за који је јавно на конференцији СОФК-е речено, од најодговорнијих људи у њој, да је не само превазиђен, већ и да је у супротности са нашом самоуправном стварношћу, бити коришћен за правдање такве одлуке.
Случај Кићановића треба решавати у оквиру свих случајева у Београду и утврдити одговорност свих, па у том контексту и нашу, а не можемо се сложити да се питања решавају на бази односа снага или пак да се за пример узимамо као жртвено јагње. Таква пракса није у духу са односима за које се боримо.