Коментар утакмице Партизан — Сарајево 4:0 (2:0): „Црно-бели“ одушевили гледаоце игром, ентузијазмом и ефикасношћу. — Бјековић, Бора Ђорђевић и Голац надвисили остале играче међу којима није било слабог појединца

Ако се по јутру дан познаје онда би присталице Партизана могли да очекују ведро и сунчано пролеће. То што су приказали момци у црно-белим дресовима одавно није виђено на нашим теренима. Не сећамо се када је екипа Партизана играла са таквим заносом, фанатизмом, жељом да се противник победи као на утакмици са Сарајевом.

Тај борилачки дух, тако јасно изражен, био је само потка за ону надградњу која је манифестовала кроз хармоничну, креативну и крајње колективну игру. Партизан није ову утакмицу добио само срцем, већ и знањем. Био је то организован тим са јасно постављеном концепцијом. Оно што је посебно значајно то је да је план игре дозвољавао слободно дејствовање сваког појединца, уз пуну одговорност.

Ритам одушевљења и вештина којим су се одликовали фудбалери Мирка Дамјановића укресали су дивљење у очима гледалаца, па је Миљан Миљанић после утакмице изјавио: „Већ годинама нисам видео овакву игру Партизана. То је био прави израз модерног фудбала. Види се да су се момци ослободили грча и тек сад могу да покажу своју пуну вредност. То је пријатно сазнање за југословенски фудбал и репрезентацију, јер без ривалства, клупског и појединачног, нема прогреса“.

Ово није била куртоазна изјава дипломатског Миљанића, већ искрено одушевљење које је као стручњак и селектор пренео људима из руководства Партизана.

Оваква игра Бјековићеве чете захтева и одређену опрезност, јер је у питању противник девалвиране вредности. Овим не мислимо да умањимо вредност наше победе али је чињеница да овакав тим Сарајева не би био достојан ривал и једном Партизану у неком мање блиставом издању од овог какав је био у недељу. Али, сетимо се како су „црно-бели“ у не тако давној прошлости знали да играју и против тимова аутсајдерске вредности.

Ова игра Партизана је истовремено и велика обавеза са саме играче. Још једном смо се осведочили какав велики потенцијал лежи у тим момцима, чак и када у екипи не играју Бошковић, Вукотић, Будишић или Ђорђић.

Средњи ред и нападачка линија „црно-белих“ функционисале су беспрекорно и врло синхронизовано. Нека мала комотност у одбрани стварала је одређене пукотине, па је у два маха голман Милић био доведен у мат-позицију али је изванредно реаговао. То је озбиљно упозорење за тај део тима.

Као што је било тешко након франкфуртске утакмице нијансирати игру појединаца после сјајне игре и фантастичне борбености тако није ништа лакше мерити доприносе Партизанових играча за ову убедљиву победу приликом отварања пролећне сезоне. Па ипак, треба издвојити ефикасног и врло предузимљивог Ненада Бјековића, који је био силовит у акцијама и немилостив када их је требало завршавати. Њему уз бок стоје надахнути Бора Ђорђевић, мајстор великих потеза и Ивица Голац, бек јусуфијевског потенцијала. Дакако, и сви остали момци који су у недељу играли заслужују највише оцене. Пријатно освежење су били полетарци: А. Тодоровић, Цветановић и Радојковић. То је угодно сазнање уочи једне тако напорне сезоне када ће се утакмице играти среда — недеља, јер висок пласман може да омогући и велики фонд играча подједнаке или приближне вредности.

Поносни смо на једну дивну игру и леп резултат, па се сада окрећемо према Зрењанину, утакмици коју ће уз помоћ малог екрана видети велики аудиторијум. То је појачана обавеза за победника.