Размишљање после фудбалског подвига: Бора Ђорђевић, Бјековић, Вукотић, Антић, Бошковић и Пауновић се налазе у евиденцији Милована Ћирића и од њихове игре зависи да ли ће путовати у Западну Немачку

Живот је кратак ако га меримо својим надама. Њих увек мање остварујемо али су нам неопходне да бисмо ишли напред. Сваки спортиста у својим здравим и реалним амбицијама има као врхунску жељу наступ за боје репрезентације. Уосталом, то је и најсигурнији доказ његовог успеха, трајни печат за активност која није остала празна у највишим релацијама.

Сигурно је да је најтеже мерити властиту вредност опште важећим критеријумима. По неком људском нагону, чак и када смо далеко од сваке нарцисоидности, себе увек видимо лепше, боље, изражајније него што вас то други региструју. Зато је сасвим разумљива огорченост појединих играча Партизана што су изостављени из списка репрезентативаца за „историјску утакмицу“ у Франкфурту. Међутим, треба рећи да током минуле јесени Партизан није био убедљива екипа (то потврђује и једанаеста позиција на табели). Изузимајући Бјековића и Антић, нешто касније и Бору Ђорђевића, сви остали су играли сасвим бледо. На моменте би блеснуо и нови члан, Мирослав Бошковић, као играч свестраних могућности.

Све то указује да та суморна јесен по игри, остварењима и ономе што се у клубу догађало не заслужује да буде запамћена, осим као период у коме смо сви постали богатији за драгоцено искуство.

Бора Ђорђевић — играч са „дугим светлом“

Сплитски турнир „Марјан 74“ био је ревија југословенског репрезентативног фудбала. На утакмицама са Звездом и Динамом „црно-бели“ су показали ново лице. Било је лепо и допадљиво. Наши су момци заслужили да елиминишу свог „вечитог ривала“. Изгледало је да ће правда бити задовољена кроз једанаестерце, али је у правом тренутку „тобџија“ Живаљевић затајио: млако је упутио лопту у стативу онда када су сви присутни очекивали гром у мрежи голмана Петровића.

Међутим, оно што је битније од самог резултата — то је игра Партизана. Општи је утисак да су „црно-бели“ уз Хајдук били не само физички најспремнија екипа, већ и по игри и бравурама које су на моменте одушевљавали гледалиште надвисили су ривале и најавили своја велика права у наставку првенства.

Један играч је посебно био у фокусу поклонике фудбала. То је Бора Ђорђевић, лиричар у копачкама, играч великих идеја, задивљујућих потеза, стратег са рафинманом. Још је једним квалитетом Бора Ђорђевић надвисио све остале играче (само му је Хајдуковац Јерковић стајао уз бок) — прегледом игре и сигурним и тачним проигравањем. Бора увек у правом тренутку има најбољи потез, јер све види. То је играч са „дугим светлима“, па је тим више била изненађујућа одлука селектора да се овај ас „црно-белих“ не нађе на списку путника за Франкфурт.

Бјековић и Вукотић

После загребачке утакмице са Шпанцима када је лично затражио од Вујадина Бошкова да га замени Бјековић се није нашао међу кандидатима за државни тим. Тај спортиста који је имао довољно моралне снаге у себи и љубави за репрезентацију напустио је терен наивно верујући да ће други више дати. А, руку на срце, било је бар пет-шест играча који су тога поподнева играли слабије од индиспонираног Бјековића, који је имао и велико оправдање — играо је на десном крилу, месту које му не одговара и за које нема стечене навике.

Бјековић је тип модерног нападача. Висок је, снажан, брз, одлично игра главом, има осећај за гол и снажан ударац обема ногама. Комплетан фудбалер! У овом тренутку не знамо кога ће селектор Миљанић изабрати као кандидате за предстојеће светско првенство. Али, једно је извесно: у ширем списку од 40 фудбалера забележена су имена и шесторице играча Партизана — Бора Ђорђевић, Бјековић, Вукотић, Антић, Бошковић и Пауновић.

То би требало да покрене депримираног Бјековића на нове подвиге. Уосталом, у фудбалу се вечно треба доказивати. А играти на светском првенству је посебна драгоценост у каријери сваког спортисте. Мотиви су врло велики.

„Вукотић је сјајан играч, необично га ценим и сматрам да припада елити наших фудбалера“, то је вашем репортеру изјавио Миљан Миљанић у Сплиту. На жалост, овога пута неће бити у експедицији за Франкфурт, јер смо предност дали Сантрачу. Уколико Шпанци поведу потребан нам је аутентични голгетер, играч у зони шута а ту ОФК-ов центарфор има предност над Вукотићем, који је иначе комплетнији играч.

То су речи галантног фудбалског експерта, који је одувек носио одређено поштовање према многоструком знању Моце Вукотића. Сигурно је да ће здрав и добро припремљен Вукотић током пролећа поставити своју кандидатуру за одлазак на светско првенство. Уосталом, играч његовог формата мора да има такве амбиције. То је најприродније. Само тако ће моћи и на светској позорници да осветли своје име, помогне клубу и репрезентацији.

Бошковић и Антић

Мирослав Бошковић је играч у најбољим добу али је још пре пет година, у Бриселу, играо за репрезентацију Југославије у квалификационој утакмици за светско првенство, које је 1970. године одржано у Мексику. То је био онај фамозни меч у коме су искључени Џајић и Тривић.

Бошковић је играч који може да игра у свим линијама: као бек, играч маневра или шпиц-нападач. Такви играчи су у савременом фудбалу врло ретки. Они су посебно драгоцени за турнирска такмичења. Ако овога пролећа „Галеб“ — како другови зову Бошковића — буде играо у пуној форми, а треба очекивати да ће разапети своја крила, онда може очекивати да буде међу путницима за Западну Немачку.

Радомир Антић је био међу путницима за атинску утакмицу. Касније није имао могућности да се искаже. На турниру у Сплиту није показао високу форму. Вероватно га је спутала та велика амбиција да се представи у најбољем издању. Играо је са неким чудним маниром: хтео је да све што уради са лоптом буде стилски лепо, ефектно, високоиграчки, па је занемаривао своју основну обавезу да превасходно буде оријентисан на чување свога крила. Тада су селектори имали у виду његову игру против Аманчија или Роберта Мартинеза, па им се учинило да после паузе Антић није у таквој форми да би деликатан задатак успешно обавио. Предност је добио Хаџиабдић.

Ако имамо у виду како је бек Жељезничара играо У Франкфурту онда су селектори у праву. Међутим, остаје чињеница да се не зна како би и Антић играо: да је добио своју шансу. Срећом, све није изгубљено. Код нас се зна ко су играчи репрезентативног нивоа. Пролеће је шанса за сваког од тих изабраних, па ко не успе нека разлог потражи у себи и игри свога тима.

На жалост, Партизан је један од ретких клубова који мало ради на томе да „ствара“ репрезентативце. Чак се на примеру Благоја Пауновића можемо уверити у супротно: он је као стандардни члан државног тима постао резерва у своме клубу на опште изненађење свих. Сада је у војсци. Да ли ће он и остали војници-кандидати моћи да играју за своје клубове — знаћемо ускоро.