КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Са поносом који не кријемо смемо да установимо да смо први велики спортски колектив у Југославији чији су спортисти осетили потребу да се „политизују“ тачније да постану чланови СКЈ. Ми смо и раније у току свих ових година нашег спортског деловања имали, несумњиво највећи број чланова СКЈ у својој средини. И та тежња спортиста само је подстакла револуционарним кретањем у целом нашем друштву, кретањем које са извесним закашњењем, и критикованом спорошћу стиже и у физичку културу и у врхунски такмичарски спорт.

У последњу годину и по дана клубови ЈСД „Партизана“ често су се обраћали комунистима у својој средини да би нашли брз, частан, спортски налаз из оних ситуација којима је целокупни наш спорт био бременит. Показало се да су комунисти одлучно ефикасно и спортски умели да нађу решења за ситуације које су се дотле вукле чак и годинама. Постоји стара, антимарксистичка, буржоаска теза о томе да политика нема шта да тражи у спорту да су то потпуно стране области, да политичари спорту могу само да нанесу штету.

Ни ми нисмо зато да у управе клубова долазе људи само зато зато су политичари или утицајни у привреди. Природни захтев је да такви чланови управа буду, пре света, искрено заинтересовани за тај спорт. То је остало увек на чело при избору чланова управа у наше клубове. Поред овога што називамо морално политичком подобношћу наших функционера аматера, битна је претпоставка и њихова љубав и познавање одређеног спорта.

Супротно својим декларацијама буржоазија врло политизира спорт, на тај начин што у тзв. отмене спортове не припушта радничку класу. Зна се да су на пример тенис, веслање спортови елите, као уосталом једрење и мачевање. У нашем спорту од првог тренутка све је било отворено за свакога, а у њему је идеја водиља била — спорт за радног човека. Ми смо уосталом одбацили и уски грађански поглед на аматеризам који је омогућавао такмичење и високе резултате само „татиним“ синовима — аматерима. Радницима је било омогућено учешће у неотменим спортовима, као што су по буржоаском схватању бокс, рвање или фудбал — углавном као професионалцима.

Управо зато што смо били деполитизовали спорт, што смо дозволили да нам га изнутра црвоточе менаџери, који су са своје стране увели типичне облике буржоаског професионализма, у овом тренутку је акција, у спорту организованих комуниста, услов за преображај, за оздрављење спортског покрета. У нашем фудбалском клубу захваљујући комунистима дошли смо до чистих ставова а на путу смо да се то одрази и као спортски успех. Активу комуниста постоје и добро раде у атлетском и кошаркашком клубу. Не мислимо међутим да извршимо замену и да сада ти активи постану искључиви носиоци политике и функционисања клубова. То би био секташки однос. Напротив сматрамо да ће акције комуниста само подстаћи активност свих спортиста — да ће дакле, најзад захваљујући комунистима, кренути са мртве тачке самоуправљање у спорту.

Најновији доказ наше перманентне акције је пријем 14 спортиста ЈСД „Партизана“ у Савез комуниста.

Тај црвени каранфил и партијска књижица, коју су добили спортисти Партизана, млади и зрели, они који су у раздобљу спортске славе — као Бјековић, Кузмановић, Поповић и они који излазе из њега Сандић, Стојадиновићева остајући верни и спорту и Партизану, био је симбол ове нове акције у нашем Друштву. Атмосфера је била свечана у библиотеци нашег стадиона 7. марта. Нажалост, изостала је јавност, тачније представници штампе, радија и телевизије. Да ли делује исувише критички ако кажемо да би се у тој библиотеци нашао повелик број наших пријатеља из листова радија и телевизије да се расправљало о „неком случају“, или да је неки угледни функционер давао оставку.

Надамо се да ће новинари идућег пута имати више слуха и политичког сензибилитета за наше суштинске активности које су у најмању руку исто толико важне колико и састави тимова, голови и бодови.