Коментар утакмице Партизан — Вележ 3:2 (2:2)

Победио је Партизан, у суботу, једног од кандидата за првака. Против Вележа 3:2 не говори много. Партизанов реноме је довољан да се супротстави заиста великој најезди мостарских талената. Али, у том резултату крије се једна нова вредност (и охрабрење) Бјековића и другова. И жал што у Зрењанину није изборен бар реми, јер би тада наши фудбалери сигурно били за првака. Био је то фудбал који плени! Који враћа гледаоце на трибине. Демонстрирао га је и поражени (камо среће да нашим момцима чешће у госте долази овако квалитетан и фер противник), али је носилац те игре освежења, радовање и наде био Партизан.

Игра

Како је добро играо „црно — бели“ тим те прохладне и снежне вечери! Подсетио је на своја најбоља издања, наговестио да је крај свим кризама. Млади стручњак Дамјановић тек је започео један посао, али је очигледно да је овој екипи улио део своје упорности, амбиција и силине. Било је задовољство гледати те момке како се боре, за сваку лопту, како покушавају да остваре одређене комбинације. А сва три гола била су плод заиста лепих акција.

Оно што је у мечу са Вележом импоновало — то је игра. Брза, уз перманентно ослобађање лопте, са преношењем акција са једне на другу страну, уз промену места свих нападача. Већ сада се може говорити да је Дамјановић успео да оствари план — да Цветковић, Бјековић и Живаљевић буду три истурена нападача, у сваком тренутку на најпотребнијој позицији, без обзира ко који дрес носи. Квалитет игре и одређених решења је у порасту. Није све концентрисано на индивидуално решење Бјековића, у суботу смо видели неколико комбинација у којима је учествовало по пет играча. У одбрани се игра сигурно и предузимљиво.

Оно што посебно радује: игра се врло брзо, отворено, шутира се из свих позиција, а Антић, Голац или Бошковић (који је и постигао победоносни гол) чести су учесници завршних атака на Марићеву мрежу.

Однос

Била је то игра за коју су све колеге констатовала да је задовољила укус гледалаца. Ипак, по нашем мишљењу, то заиста квалитетно остварење и заслужена победа над одличним Мостарцима (у чијем тиму су Хаџиабдић, Квесић, Владић и Бајевић били веома запажени) није и највећа вредност фудбалера Партизана демонстрирана у мечу са Вележом. Однос према игри и суиграчима је доминантни утисак!

Тако се бори, тако се понаша! Тако мора да игра момак који носи Партизанов дрес! Вележ је уигранији тим са јаснијом физиономијом игре, али Вележ је (без обзира што су му на одређен начин и арбитри помогли) поражен нашим срцем! Момци у црно-белим дресовима наметнули су паклен темпо, уградили у њега срце и огромну жељу. Таквом противнику Вележ није могао да се супротстави.

Борба за сваку лопту, међусобно исправљање грешака покушај да се суиграчу помогне — то су били снажни утисци са суботњег меча. Било је ту и слабости, овај успех не сме да понесе и завара, средњи ред још није синхронизован. Ђорђевић има сјајних решења, али и недопустиве ноншалантности и тежњи за ефектним, хоће често и све сам да уради. Вукотић није имао снаге за читав меч, али тај Вукотић је као рековалесцент неколико пута полетео у ноге да би се докопао лопте!

Партизан је против Вележа испољио велику жељу и срце, он се бори, он изгара, било је ту и стихије и грешака, али један такав однос према клубу импонује, обећава…

У заносу победе и добре игре, међутим, морамо рећи да у одбрани често правимо грешке, оба гола против Вележа морала су да се спрече. Нема правог команданта а Милић потврђује правило о својим осцилацијама. Тако у недељу против Звезде не може да се игра, морају се извући неке поуке.

Бјековић

Како су појединачно играли момци у црно — белим дресовима? Да ли је објашњење у речима тренера Дамјановића?

„Задовољан сам залагањем и победом, у одређеним интервалима играли смо одлично, али још то није оно што желимо…“

Један момак, наговештава своју репрезентативну форму. Он игра и понаша се капитенски. Ненад Бјековић је заиста данас први играч тима, најопаснији нападач. Блистао је против Вележа, дао гол, припремио победоносни, разарао одбрану Мостараца, комбиновао. Деловао је зрело и муњевито, он игра тако да мора опет да нађе место међу репрезентативцима.

Уосталом, код свих играча се осетио одређен успон. Можда су само Милић и донекле Пејовић и Ђорђевић били испод наговештене форме? Милић је слабо реаговао код првог, а „изгубио“ се у акцији код другог Вележовог гола, мора да много ради… Антић се изгледа враћа. Голац је наговестио и те вечери да израста у доброг бека. Будишић се солидно носио са Бајевићем, мада је први гол његов грех, Бошковић је играо врло солидно, ако буде упоран — ето фудбалера, који је потребан у средини. Измењена улога је вероватно утицала на сигурност Пејовића, Живаљевић пробојан, али недопустиво себичан. И у овој утакмици је демонстрирао свој нови манир — он хоће све сам да учини, а није калибар играча који то себи сме да допусти (имао је једном Цветковића у првом, а једном Бјековића у другом делу, у идеалним позицијама а није им додао лопту!), о томе морају да размисле и он и тренер Дамјановић. Ђорђевић — стандардан, са сјајним решењима и недопустивим жељама да ефектира и сам креира ама баш сваку акцију. То ремети ритам одлаже акцију… Цветковић је на путу коначног повратка. Одлично је сарађивао, кретао се, дао значајан гол, играо је онако како треба, како се и очекивало кад је дошао из Ниша. Најзад, Вукотић. Неспреман још увек, али борбен и агилан, веома користан… Можда ће у недељу бити још бољи и спремнији?…

Ово је утисак о једном мечу. Охрабрујући. Играло се веома добро, али је било и слабости. У недељу Партизанове момке чека вечити ривал, Црвена звезда. Има ли лепше прилике да се искажу све могућности, да се потврди игра од суботе, да се докаже да је криза преброђена? Само успех у недељном двобоју може да верификује комплименте за добру игру против Вележа.

А уверени смо, овај тим Партизана способан је да настави своју улазну путању.