ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Милан Вукелић:
- Рођен: 2. 1 1936. године
- Играо: 1953—1967.
- У клубу: Војводина и Партизан
- На месту: центарфора и халфа
- Репрезентативац: 3 пута
- Занимање: фудбалски тренер
Дошао је Фудбалски клуб Партизан као веома млад, али већ врло даровит и реномиран играч, који је бљеснуо изненада, готово — преконоћ. Било је то у годинама 1954-55, када је новосадска Војводина доживљавала своје златно доба с Бошковом, Рајковом, Крстићем II и Тозом Веселиновићем. Тим „фудбалских песника“, како су називали ту генерацију новосадских „црвено-белих“, играо је изузетно спектакуларно, лепо за око, допадљиво. Због своје технички префињене игре сматрам је најбољим протагонистом југословенског фудбала тог тренутка, па је, логично, привлачио масе љубитеља фудбала на све стадионе широм земље. Ипак, то претерано „умирање у лепоти“ било је истовремено и озбиљан минус Новосађана, јер је отупљивао њихову оштрицу у завршници. Тим је био стално у конкуренцији за титулу, али му је због недопустиве неефикасности она редовно исклизнула и последњим метрима трке. Просто се наметала потреба за једним пробојним, праволинијским играчем, који би директније и модерније атаковао на гол и реализовао напоре екипе. Појавио се изненада у лику тада 18-годишњег Милана Вукелића. Непознат широј јавности у року од цигло неколико месеци он се наметнуо чак и државним селекторима! А када је у Средњоевропском купу формално покопао бечког Рапида својим топовским пројектилима, стручњаци су унисоно узвикнули: „Коначно, рођен је центарфор! Незадрживи тенк, попут Треворда Форда, какав је нашем фудбалу дуго недостајао!“
И док су Новосађани правили велике планове с младим Вукелићем, неочекивано момак се обрео у дресу Партизана, о коме је маштао још од малих ногу. Прихваћен у „црно-белом“ клубу, као да је у њему рођен, овај озбиљни, надасве дисциплинован и поштен младић, бранио је успешно „црно-беле“ боје више од једне деценије. Треворд Форд истина није постао (у његовом развоју у улози најистуренијег нападача дошло је до извесне стагнације), али се развио временом у једног од најзахвалнијих ол-раунд играча који су током минуле три деценије носили, „црно бели“ дрес!
Атлетски грађен, висок, корпулентан и снажан, уз то брз, борбен и радан, с топовским ударцем обема ногама, изванредним одразом и сјајном игром главом. Вукелић је с подједнаким успехом играо на месту вође навале, полутке, халфа па и крила. С обзиром на своје велике могућности, с истим успехом је могао вероватно, да обавља и улогу центархалфа и бека, па га зато с правом сматрају најсвестранијим фудбалером кога је Партизан имао поред Бранка Зебеца!
Иако генерацијски није припадао легендарним партизановим „бебама“, раме уз раме с њима прошао је најславнијим поприштима Партизановог новог златног доба, у годинама између 1960. и 1965. Учествовао је у већини мечева „шампионатског хет трика“, у сезонама 1960-61, 1961-62. и 1962-63, када су „црно бели“ фудбалери освојили три пута узастопно титулу државног првака. Директно и индиректно допринео је много и највећем успеху у историји клуба — пробоју у Финале Купа европских шампиона (1965. године)! Изузетно веран Партизану, остао је у њему и по завршетку каријере активног фудбалера. Данас је члан стручног штаба и учитељ „црно белих“ фудбалских нада на које преноси своје неисцрпно искуство.