У центру пажње

Партизанови кошаркаши важили су, пред почетак овогодишњег националног првенства, за фаворите.

Имена су гарантовала ову претпоставку. Почев од Ранка Жеравице, несумњиво једног од највећих стручњака и педагога које је икада овај спорт упознао, преко искусних Латифића, Зечевића, Фарчића, изузетног талента — Далипагића, вештог — Беравса, снајперисте — Кићановића, до Поповића и другова.

Све се, међутим, одиграло друкчије од предвиђеног. Партизан је — разочарао. Морамо и у име свих оних који су деценијама давали своју наклоност, слободно време и љубав црно — белим бојама, кошаркашким, то и овом приликом констатовати.

Партизан се, рећи ће многи, пласирао у полуфинале Купа Радивоја Кораћа. Дошао је до истог степена и у Купу Југославије. Ипак, бележе се само прваци, заборављају чак и они који су били — други. И само због тога, што су „црно — бели“ отпали из трке за шампионску титулу, заслужили су да их прогласимо за једно од највећих разочарања нашег државног првенства у кошарци.

Шта смета и шта недостаје Партизану да уз звучна имена стекне и назив најбољег тима?

Превасходно дисциплина — мислим на ону играчку обавезу како се и у којем тренутку меча понашати. Да ли дозволити себи, можда некада и неиживљеним амбицијама упуштати се у комбинације које не воде ничему, најмање резултату који би био повољан за екипу и кошарку у целини, или се комплетно подредити резултату, тиму?

Не могу, често, да разумем ни једног Далипагића ни Кићановића који, иначе, важе за веома племените и истинске спортисте кад заборављају основни циљ колективне игре — тим, мада, истини за вољу, он то најмање чини.

Потенцијал, којим данас располаже кошаркашки клуб Партизана, очигледно није максимално искоришћено и уколико би се све замисли спровеле у дело, онда не бисмо смели сумњати да је на помолу нова кошаркашка екипа, која би требало да сруши и све досадашње рекорде у освајању титула и трофеја и на међународној сцени.

Но, квалитет је ту, то је свима јасно. Сад треба само пронаћи онај драгоцени спрег сила: умешности у вођењу игре, консолидовању међуљудских односа, схватању да би један морао да ради за — све и сви — за једног, све са циљем, да се постигне жељени успех. У име оних који ће сутра бити нови поклоници спорта међу кошевима. И, коначно, у име традиције кошаркашима клуба Партизан који је увек био међу водећим у кошарци наше земље.