Коментар утакмице Партизан — Црвена звезда: „Црно-бели“ су током целе утакмице били бољи тим али своју супериорност нису изразили и головима

То је био фудбалски празник! Диван дан раног пролећа, препуно гледалиште обасјано сунцем, два велика ривала… Над тим амбијентом лебдела је велика неизвесност. Сви су имали исто питање: хоће ли Партизан, који је у овом тренутку бољи и спремнији тим, тријумфовати над својим традиционалним ривалом? Последњи успеси Партизана и у потпуности измењена атмосфера у клубу и екипи обећавали су успех.

Међутим, у питању је старо ривалство, утакмица у којој никада није било пресудно ко од тимова заузима бољи пласман на табели или има папир-шансе, јер то није обично огледање, већ утакмица инспирације, меч појачаних мотива, дан када се превазилазе сопствене моћи и надвисују све кризе. То је оно што је за последњих тридесет година учинило да београдски фудбал (кроз то и југословенски!) буде тако доминантан у нашој земљи.

Та недеља, тај 17. март, улази у анале Партизана као још један фудбалски празник за све бројне присталице овога клуба. Остварена је једна од најдражих победа. Још пре утакмице Јован Аћимовић, најбољи играч Црвене звезде интелигентно је изјавио: „Звезда се увек бори за три трофеја: првенство, куп и победу над Партизаном! То исто важи и за фудбалере и навијаче Партизана.“ У ствари на тај начин Партизан је добио најлепши комплимент. Управо та изјава врсног репрезентативца даје праву димензију наше победе.

Партизан бољи и хомогенији

Треба одмах рећи да квалитет лоптања у овом дербију није био на високом нивоу. Уосталом, такве утакмице, због своје важности и психолошког притиска, ретко и пружају праву вредност екипа и појединаца. Међутим, мора се признати да је то била динамична утакмица у којој се борило, на моменте и ратовало, и која је све до Партизановог победоносног гола била неизвесна у погледу крајњег исхода.

И пре него што је бек Јовановић искључен, чак и када је Звезда водила са 1:0, над гледалиштем је доминирао утисак да је Партизан бољи и хомогенији тим. Међутим, Бора Ђорђевић и другови почели су некако стидљиво, опрезно, као да пипају противника да би се уверили да ли је Звезда у нокдауну или не после серије неуспеха или је у традиционалном ривалу нашла право надахнуће.

Психолошки је потпуно објашњива опрезност фудбалера „црно-белих“. Већ дуго та генерација осећа над собом сенку традиционалног ривала. Трпела је поразе, изгубила самопоуздање, чак створила комплекс Звезде. Сви су они осећали, да је дошао тренутак да се раскине са том непријатном традицијом. Али, све је лепше када се ишчекује него када жељено дође. Срећом, Бјековићева чета није изгубила ни дух ни игру када је Караси уписао своје име на великом семафору. Напротив, наши су момци тек тада кренули у праве јурише: видела се да желе не само да исправе тренутну неправду, већ да трајно раскину са једном традицијом.

Цветковић и Живаљевић на сцени

И када су таласи фудбалера „црно-белих“ све жешће пенушали пред голом Огњена Петровића свима је било јасно да гол „виси у ваздуху“. Па, ипак, требало је чекати 40 минут игре, па да Ненад Цветковић ударцем аутентичног стрелца савлада одличног голмана Црвене звезде и да нас за корак приближи оном жељеном — победи над старим дужником.

Истинољубља ради треба рећи да је Партизан већи део утакмице играо са играчем више, јер се млади Јовановић у једном тренутку заборавио до те мере да је песницама почео да „дели правду“ на терену, па је оправдано искључен. Међутим, та околност ни за нијансу не умањује успех Партизана. Напротив, дуго је требало играчима „црно-белих“ да се адаптирају на ту нову и повољну околност и да се вишак једног играча осети у поремећеној равнотежи снага на терену.

Лагано, из минута у минут, Бјековићева екипа је стезала обруч око Звездиног гола да би коначно Живаљевић учинио да прокључа гледалиште. „Дао је леп гол, вратио правду на стадион ЈНА и учинио врло много за екстазу радости у том дану и још више за будућа времена, за оне дане када ће сви они играти са више самопоуздања, са моралом и сигурношћу. Јер, навијачима је остала несхватљива пасивна игра нашег тима у последњих десет минута. Одједном су се Бора Ђорђевић, Бошковић и остали окренули „малом фудбалу“, почели су да држе лопту у ногама уместо да јуришају на гол већ сломљеног противника. Гледалиште је тражило трећи гол, хтело је да виде великог ривала сломљеног до бола, пониженог високим резултатом, тражили су нову потврду наше моћи, хтели су трећи, четврти гол… Али, наши су фудбалери били задовољни и са малим. Желели да очувају своју малу безбедност, победу и са једним голом разлике само да освоје два најдража бода. Успели су у томе али су остали дужни навијачима за пун тријумф, за једну од оних високих победа каквима су се у прошлости опијали наши навијачи. Јер, никада неће бити заборављене оне цифре од 7:1, 6:0. 5:0, 3:0… То су утакмице које навијачи трајно чувају у својим срцима. Ово је била прилика за једно такво одсецање наше моћи над старим ривалом.

Али, не будимо нескромни. Да је неко упитао пре утакмице да ли желимо дебакл Звезде или нашу сигурну победу, сигурно је да бисмо сви рекли: нека буде победа и са пола гола, само да освојимо два бода и да испод себе потиснемо Звезду на табели. Разуме се, када је то остварено, онда оквири одједном постају тесни, жели се више и још више. Али, навијачку глад треба разумети. Њима су увек све ствари у вези са фудбалом и вољеним клубом увек ближе срцу него разуму, па самим тим треба их схватити.

Једна недеља, која је била мед за очи навијача Партизана, остала је за нама. Сад су нам чела озарена. Опет се наш барјак високо вијори и наш поглед у даљину више није мутан. То је, уз сам резултат, најпријатније сазнање после победе над Звездом.