ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Милутин Шошкић:
- Рођен: 1938. године
- Играо: од 1952. до 1970.
- У клубу: Партизан и Келн
- На месту: голмана
- Репрезентативац: 48 пута
- Занимање: професионални тренер
Први из оне величанствене генерације Партизанових „беба“ који се пробио на велику сцену био је њен вратар Милутин Шошкић — Шоле. Још 1956. године, у оном незаборавном мечу с мадридским Реалом, стао је између статива „црно-беле“ чете и током свих 90 минута остао је непобеђен од једног Дистефана, Ријала, Хента и осталих не мање славних асова тада најбоље клупске екипе света! Зар није то већ на првом кораку била озбиљна потврда изузетног талента и вредности овог 18-годишњег дечака?!
Но, то је био тек почетак. Током наредне деценије (1956. — 1966.) „Шолетова“ звезда је расла непрекидном узлазном путањом. Сазревао је из године у годину, развио се у вратара изванредних квалитета и досегао је највишу интернационалну класу и признања. Десет година је био стандардни, незамењиви голман прве екипе Партизана у епохи њених највећих резултатских достигнућа. С њим на хартији Партизан је остварио југословенски рекорд — шампионатски хет-трик (троструко узастопно освајање титуле државног првака) и винуо се до финала Купа европских шампиона!
Али то није био једини у богатој ризници „Шолетових“ рекорда. Са 48 игара у националном дресу Југославије био је: рекордер репрезентативац међу вратарима који су током минуле три деценије регрутовани из „црно-белог“ клуба. У том погледу заостајао је само за великим Владимиром Беаром (60 игара у државном тиму), па га зато с правом увршћују међу двојицу највећих вратара које је послератни југословенски фудбал имао! Коначно, доживео је и највећу част, подвиг који није пошао за руком ни славном Беари: 23. октобра 1963. године, пред препуним Вембли-стадионом, чувао је капију екипе света у незаборавном мечу с Енглеском. Алтернирао је у другом полувремену Лава Јашина, а саборци су му били још и Ђалма Сантос, Шнелингер, Ди Стефано, Пушкаш, Копа, Еузебио и остале легенде светског фудбала!
Висок, атлетски грађен, мада не и корпулентан, „Шоле“ је био обдарен свим атлетским и техничким својствима које је морао да поседује савремен голман. Зато је био подједнако добар на линији гола као и у интервенцијама изван њега. Ипак, његове наглашене одлике су били урођени инстинкт, сјајан одраз и рефлекс, пожртвовање и упоран рад. Ако се томе дода изванредна самодисциплина, уредан лични живот, аскетизам и необично висока спортска култура и свест, онда је тим све речено о прототипу идеалног голмана какав се ретко рађа!
После финалног меча Купа шампиона, у Брислу, против мадридског Реала, заједно са златном генерацијом Партизанових „беба“, која се расула по реномираним европским клубовима, отишао је и Шошкић у Западну Немачку. Стао је на капију „Келна“ и био је један од стубова тима све до фаталне повреде — лома ноге. Упоран, као и у младости, успео је да санира повреду и да се поново врати међу стативе. Ипак, играчки век му је био запечаћен. Тихо, без помпе — баш као што је њему својствено — повукао се са активног борилачког поља. Али се није предао, нити је напустио фудбал. Посветио се тренерском позиву и данас са успехом води прволигашку екипу ОФК Београда.