Зелени хангари и уски чамци привлаче младе, али Партизан није у могућности да прими све оне који би желели да се баве овим спортом
Веслачи су пробудили Аду Циганлију из њеног зимског сна. Крај хангара у којем је смештен веслачки клуб „Партизан“ ужурбаност и живост.
Шеснаест почетника у великом школском чамцу први су замочили весла у мирну доброћудну Саву. Шум завеслаја прекида глас незадовољног тренера. Преко зиме се многе ствари забораве. Али сезона, она права, тек почиње. Помањкање технике ови вижљасти и голобради момци надокнађују великом жељом да што више науче од тренера који обучава не само почетнике већ и јуниоре и сениоре, а да за то нема никакву новчану надокнаду! Али тренери, на то изгледа и не мисле, поготово када их захвати жар рада са младима који од својих учитеља желе да за само један тренинг исисају све „мудрости“ веслачког умећа.
Разговор о садашњем тренутку веслачког спорта у Партизану стога није случајно започео на тему: материјални услови и веслање.
Наши саговорници, чланови управе Веслачког клуба Партизан, другови Јоже Ропрет и Александар Крајачевић као да нису баш много вољни да разговор започну о томе. Али ако баш и настојимо да помоћу ње нешто доказујемо ништа нећемо доказати. Јер како објаснити тако изузетно интересовање за веслање упркос најскромнијим средствима са којима клуб располаже. Добра сарадња са другим веслачким клубовима регулише недостатак материјалних и финансијских средстава које су хронично присутне када је у питању веслање. У зимским месецима користи се веслаоница веслачког клуба „Црвена звезда“. Сарадња са овим клубом је заиста таква да заслужује само похвале. СОФК-а Србије нам је помогла да набавимо четверац са кормиларем који је увезен из Западне Немачке. Веслачки клуб „Партизан“ је уложио 50 одсто а 50 одсто је дала СОФК-а.
Па, ипак, извори финансирања постоје. Прошле године смо за квалитет добили помоћ од 2 милиона старих динара. Од чланарине коју наши чланови веома дисциплиновано плаћају убере се око 2,7 старих милиона.
П. ВЕСНИК: Јесте ли задовољни прошлогодишњим резултатима клуба на спортском пољу?
КРАЈАЧЕВИЋ: На државним првенствима смо постигли добре резултате. Наши веслачи освојили су три сребрне, једну бронзану медаљу и једно пето место које је освојио наш осмерац. У нашем осмерцу иначе весла пет младића који су кандидати за државну репрезентацију.
П. ВЕСНИК: Да ли сте задовољни радом Друштва и односом према веслачком клубу?
КРАЈАЧЕВИЋ: У потпуности. Разумевање и помоћ у оквиру расположивих средстава увек су били правовремени.
П. ВЕСНИК: Које су категорије младих чланова веслачког клуба?
КРАЈАЧЕВИЋ: Углавном се они регрутују из ђачке и студентске омладине. Радничке омладине је много мање. Просто је немогуће задовољити интересовање које код младих постоји за овај спорт и све то ускладити са материјалним могућностима. Нарочито смо дефицитарни са спортским реквизитима који су потребни за рад почетника. У првом реду мислимо на недостатак школских чамаца у којима започиње „абецеда“ веслања.
Друг Александар Крајачевић је на крају истакао да је веома незадовољан чињеницом да се популаризацији веслања у националним оквирима не поклања скоро никаква пажња. Политика неких јавних средстава информисања иде чак више на руку популаризацији иностраног веслачког спорта, уместо нашег. Кад наша телевизија преноси традиционалну трку осмераца Оксфорда и Кембриџа она тиме не доприноси популаризацији веслачког спорта у Југославији. Тим пре што до сада никад није преносила такмичења наших веслача. На државним првенствима, разуме се. Зашто?