Где су, шта раде некадашњи асови

Зоран Петровић префињени и маштовити техничар напустио је одбојку, али је иза себе оставио дубоку бразду.

Постоје људи који су део живота посветили спорту. Један од таквих је дојучерашњи репрезентативац, члан нашег одбојкашког клуба, Зоран Петровић.

Био је признати фудбалски таленат и име које се нагло пробијало на хокејашкој сцени, али због несрећне повреде ноге одлучио је да се бави неким мирнијим спортом. Изабрао је одбојку. Десет година, у периоду од 1958—1968, није пропустио ни један меч репрезентације и са 136 наступа био рекордер те деценије. Стиче се утисак да би Зоран и у било којем другом спорту постигао висок домет, јер спорт извире дубоко из његове унутрашњости, чак из саме крви, јер без њега не може да живи.

„Заиграо сам одбојку још 1952. године, као четрнаестогодишњи момчић у београдском клубу ‘Занатлија’. Неколико година касније бранио сам боје омладинског клуба ‘Југославија’, који је од 1957—1961. год. доминирао нашом одбојком. Годину дана касније долази до фузионирања ‘Југославије’ и Партизана. У Партизану моја је генерација два пута освајала титулу првака, а три пута носилац Купа Југославије“.

Прошла деценија била је веома успешна за Зорана Петровића. Уз његово име четири пута заредом приписиван је назив најбољег одбојкаша Југославије да би на светском првенству у Москви био проглашен за другог „дизача“ на свету, одмах уз раме чувеног Паулуса, када је ваша репрезентација заузела у јакој конкуренцији седмо место измећу двадесетак других.

„Била је то изузетно надарена и талентована генерација наших репрезентативаца“, сећа се Зоран. „Играо сам са Живковићем, Косом, Булатовићем, Палишашким, Јанковићем. Били смо најмлађи и светски стручњаци прорицали су нам велику и успешну будућност. Али шта је вредело што нам је играчки кадар одличан, кад је у ОСЈ дошло до потпуног промашаја у раду.

„Данас ситуација није ништа боља“, наставља наш саговорник. „У години смо светског првенства, а за осамнаест месеци очекује нас посао домаћина на европском првенству у Београду, а врло мало се радни. Одбојка свуда у свету великим радом из дана у дан добија на квалитету. Некад наши „лаки залогаји“ Италијани, Холанђани, Белгијанци постали су противници с којима Југословени веома тешко излазе на крај. Ми стагнирамо, чак имам осећај да квалитет опала, јер се веома мало и слабо ради. Нису решена питања руководства репрезентације, у којем долази веома често до сукоба и неслагања селектора. Они који воде одбојкашки спорт нису довољно спремни да се суоче са проблемима“.

По мишљењу нашег саговорника одбојкашки спорт је много изгубио преласком у дворане.

„Већу посету и популарност одбојка је имала када се играла на отвореним теренима. Данас, конкретно у Београду, кад се одржава истовремено низ спортских приредби, љубитељи спорта радије одлазе на кошарку и рукомет. Баш ова два спорта требала би да укажу људима из ОСЈ да се преко репрезентације и њених успеха добија на популарности“ рекао је Петровић.

Партизан јуче…

Зоран је од 1965. год. новинар загребачких „Спортских новости“ и стицајем околности, јер прати збивања у одбојци, упознат је са свим кретањима у њој. Ми смо у даљем разговору променили тему и вратили се Партизану и његовим одбојкашима. Ево неких размишљања прекаљеног аса.

„Често сам у близини мојих другова. Пратим њихов рад као члан управе клуба, и моји утисци, када је реч о прошлој години, изванредни су. Партизан је лане убедљиво и веома сигурно освојио титулу. Одличан рад на тренинзима уродио је плодом. Један од најјачих адута данашње генерације је компактност тима, студиозан рад и већ традиционално велико другарство међу играчима.“

… И данас

Данас Партизан не делује сигурно. Изгубио је два пута битке са највећим ривалом Црвеном звездом, једанпут у Купу а други пут у првенству.

„Партизан није био припремљен као прошле године. Не треба се много мучити да би се открили узроци томе. Они су финансијске природе. Због недостатка новца укинут је један тренинг што се веома брзо одразило на квалитет игре. Истовремено наш највећи конкурент Црвена звезда тренирала је у изванредним условима уселивши се у властиту салу и то је била њена велика предност. Али „црвено-бели“ су се сувише рано видели на почасном месту изгубивши из вида да је до краја првенства остало да се одигра 13 кола и већ су на првом од три изузетно јака гостовања оставили бодове.

„У овим тренуцима моји другови имају психичку предност над највећим ривалом и у њој лежи њихова велика шанса да одбране прошлогодишњу титулу.

„Ова генерација одбојкаша може да пружи још много, али њена болна тачка и рак рана целокупне наше одбојке је у помањкању квалитетних „дизача“-техничара. У Партизану на том месту играју Голијан и Баланџић, обојица само приучени за такву игру“.

Било је веома угодно водити разговор са саговорником који тако добро познаје спорт. Зоран Петровић дао је много Партизану и југословенској одбојци, као новинар доприноси његовој популаризацији и о томе се најбоље зна у Партизану и СОФК-и града.

Да ли је за одлазак овог врсног спортисте био довољан изванредни опроштајни турнир 1971. год. односно зашто још увек није извршено обећање да му се додели стан који већ годинама чека. Задужио нас је задужује нас још увек и то питање мора што пре бити решено.