У прошлом броју сте сазнали како је једна сјајна генерација „црно-белих“ фудбалера после 12-годишње паузе донела нашем клубу 1960. године поново шампионски сјај. Наговестили смо да је то био тек почетак, увертира у беспримеран подвиг који пре тога није пошао за „ногом“ ниједном југословенском клубу — троструко узастопно освајање титуле првака државе, тзв. шампионски хет трик!

Та слава је припала једној изузетно младој екипи која је у свести савременика, а и у свим алманасима и историјама нашег фудбала, остала вечно записана под именом „Партизанове бебе“. Мислим да је за читаоце млађих нараштаја, нарочито ове данашње, изузетно занимљиво питање: зашто и како „бебе“? Откуд им то име, ко су били ти момци, односно како је рођена и компонована та незаборавна чета?!

Рецимо одмах да су име добили по легендарној а истовремено трагичној екипи „Манчестер јунајтеда“, која је, у тренутку када се сматрала најбољом у Европи, настрадала у авионској катастрофи изнад Минхена (1958 године). С изузетком Боби Чарлтона који је преживео и творца тима менаџера Мата Безбија, у катастрофи су нашли смрт све сами енглески репрезентативци. Томи Тејлор, Данкан Едвардс, Марк Џонс, Колман, Пег, Бери, Скенлон, Морганс, Бирн и други. „Бебама“ су их крстили због изузетне младости (просек старости 22 године), а „манчестеровим“ због тога што су били аутохтони играчи — поникли од малена у дресу овог славног клуба.

Аналогно њима и црно-беле „бебе“ добиле су име због своје изузетне младости: када су већ били мајстори прволигашке сцене и шампиони имали су просечну старост свега 21 годину! Такође аутохтони кадар, од малих ногу васпитавани су у Партизановој фудбалској школи. И као што је Манчестерову школу водио изванредни стручњак Мат Безби, тако је творац наших „беба“ био један исто тако сјајан познавалац фудбалске игре и педагог — Флоријан Матекало-Цоњо, играч прве генерације „црно-белих“, а данас тренер либијских фудбалера.

У принципу снага једног тима зависи превасходно од његове композиције, а тек у другом плану од индивидуалних вредности и квалитета њених чланова. Тако се готово редовно догађа да екипа састављена од добро уиграних, синхроних средњака представља снажнију машину од тима натпросечних појединаца који у игри немају заједнички језик и делују као раштимован оркестар. Уколико је пак екипа састављена од сјајних индивидуалиста још и добро компонована, онда смо суочени са истинским супер-тимом, као што је рецимо један Реал, Интер, Манчестер, Ајакс или Милан из најбољих дана. Управо таква екипе су биле и незаборавне Партизанове „бебе“ — изванредно синхрона машина врсних појединаца, од којих су неки били вансеријски фудбалери.

Али као што је и Мат Безби, упркос сјајном потенцијалу својих васпитаника, морао да увезе из друге средине по неког кључног играча који му је недостајао (никада се у генерацији не роде баш свих 11 фудбалера приближног талента, фудбалског схватања и „говора“), тако је и у екипу „беба“ био инфилтриран по неки „дошљак“ насушан за одређено место у начину и концепцији игре овог тима.

У том срећном споју „беба“ и „дошљака“ сви шрафови нису имали исту тежину, подједнаку улогу и значај. Као и у свакој великој екипи неки су носили главни терет, представљали окосницу тима, давали тон, укус и боју његовој игри. Зато се може слободно рећи да је током шестогодишњег победоносног похода та ужа група, која је сачињавала костур тима, надмашила за копље остале чланове овог строја, па зато слава успеха припада превасходно њима. Зар је онда чудно што су у успомени навијача, љубитеља фудбала уопште и стручњака ти момци остали заувек симбол ове сјајне генерације, главни протагонисти њеног стила играња и творци њених тријумфа. Рецимо без околишења да су у ту групу спадали: вратар Шошкић, бек Јусуфи, халфови Миладиновић, Васовић и Бечејац, односно нападачи Чебинац, Ковачевић и Галић. То су били момци који су носили игру легендарних Партизанових „беба“. О том начину играња и о њиховим одлучујућим ролама у њему изложићемо вам детаљније у наредном броју.