Има одбрамбених играча од којих је немогућно захтевати да конструишу игру, јер су оскудни у знању, невешти у техници и празне главе када је у питању фантазија. И као што је бесмислено желети да вода цури уз брдо, тако је исто незамисливо да они играју. Њихов елемент је деструкција, спречавање…

Влада Пејовић припада категорији фудбалера код којих је дар очит, па би успешно играо и у маневру или шпицу напада да је за то обучаван, спреман, васпитаван.

Данас у игри овог младића нема нелогике. Све је једноставност! Опрезан као јелен прати акције противника и увек, као запета пушка, спреман је на интервенцију. Оштар је али не безобзиран. Као да за противника чува неки обзир, чак сузу на трепавици, јер је бруталност страна његовој психичкој природи.

Пејовић данас игра „брисача“. Последњи је човек једне још нехомогене одбране, па његова остварења често осцилирају. Има брзину, скочност, оштрину, технику, шут… Међутим, поред тога што је био врсан ђак Партизанове школе тактика му још увек није блиска. У његовој игри је све девојачки чисто, незатруњено, чак и наивно. Он уме витешки да улети у дуел, да се да без резерве, али нема лукавости, мањка прозирање противникових намера. Зато је сасвим умесно питање да ли је Пејовићев играчки профил добро искоришћен, односно да ли он игра на правом месту.

Даровити вишеструки омладински репрезентативац Влада Пејовић, наша велика нада већ годинама тапка у месту, не иде напред, па се треба упитати зашто се један талентовани фудбалер у нашој средини није исказао до краја.

А знамо да је Пејовић спортиста пар екселанс, готово непорочан. Или, можда, он споро зри, па његово време тек долази.