Разговор са Миодрагом Вукомановићем југословенским и балканским рекордером на 1.500 метара

Када га човек први пут гледа онако вижљастог, подуже косе, крупних зелених очију враголаста погледа, рекао би — младић као и сваки други. Миодраг Вукомановић стварно и јесте прави представник своје генерације, али се по нечему ипак разликује од својих вршњака: он је рекордер, најбољи међу добрим, заузима највише место у југословенској атлетици резервисано само за изузетне спортисте.

У лето 1972. године постао је југословенски рекордер на 1.500 и с временом од 3 минута 40 секунди и 8 десетина. За цео секунд брже је истрчао трку од дотадашњег рекордера, Цељанина Симе Важића.

У спортској чети ЈНА а затим…

Имао је деветнаест година када је 1967. год, служио војни рок у Београду.

ВУКОМАНОВИЋ: Међу војним јединицама су уобичајена такмичења у атлетици и другим спортовима. Једном приликом када се моја чета такмичила пошао сам и ја на стадион. Истину говорећи, као такмичар нисам имао никаквих претензија. Сматрао сам, једноставно, да је то најбољи начин да после занимања напустим круг касарне. Учествовао сам у трци на 400 м. Лако и без напора сам победио и тада… пришле су ми старешине с речима да сам рођен за атлетику. Тако сам се обрео у Спортској чети ЈНА и започео с редовним тренинзима под надзором Драге Штритофа.

По одслужењу војног рока Вукомановић је два месеца наступао за атлетски клуб Партизан, да би по повратку у Крагујевац наставио каријеру у Радничком.

ВУКОМАНОВИЋ: Мој рад у Крагујевцу стално је контролисао изузетан стручњак и тренер Љуба Николић. Наш вишегодишњи студиозни рад богато је награђен: постао сам пре две године у Измиру, на Балканским играма, рекордер Југославије на 1.500 м. Та титула је дошла потпуно спонтано и неочекивано, јер никад нисам ни помишљао на такву могућност. Трчао сам и 800 м. и 5.000 м, а због Важића, свог узора, изабрао сам 1.500 и и доживео да оборим његов рекорд. Екипна Радничког у којој је поред мене било још десетак добрих атлетичара држала се непрестано при самом врху наше атлетике. Међутим, те олимпијске године, када сам, оборивши Важићев рекорд, испунио норму за Олимпијске игре, због незаинтересованости мог клуба нисам се обрео на скупу најбољих у Минхену. То је, индиректно, утицало на моју одлуку да променим клупске боје. Пошто је већина мојих другова прешла у Црвену звезду, а и ја сам био њен навијач, желио сам, искрено речено, да у њој наставим каријеру. Али, како сам још 1968. год. два месеца провео у Партизану, џентлменски споразум београдских спортских друштава није ми дозвољавамо одлазак у супарнички табор, па сам тако прешао у Партизан. И, верујте, није ми жао.

Од октобра 1972. године имао је Вукомановић низ прилика да докаже своју вредност. Постао је првак Југославије и носилац Купа прошле године, у Атини, реванширао се оном истом румунском репрезентативцу који га је, у изузетно јакој трци, „натерао“ да у Измиру постигне југословенски рекорд, освојивши тада „само“ сребро, постао је првак Балкана 1.500 метара.

Миодраг свакодневно два пута тренира. Поподневни тренинг „одради“ у шумама у непосредној близини Миљаковца, где станује у трособном стану са двојицом клупских другова.

ВУКОМАНОВИЋ: Веома пазим на тактику у тркама и готово све их решавам у своју корист јаким финишем. А за то треба бити кондиционо добро припремљен.

Професор фискултуре или тренер?

„Не могу ништа да замерим околини у којој се крећем, али било ми је лепше у Крагујевцу“, додаје Миодраг искрено, не помишљајући да сакрије носталгију коју осећа за родним крајем.

Треба га разумети: одрастао је у тој средини, родитељи су му тамо, и сви другови и пријатељи из младости. Зато он сваки слободан тренутак користи да тркне до њих и поприча о свему.

Миодраг је завршио Саобраћајно-техничку школу и у више наврата покушавао да настави школовање на некој вишој школи. Атлетика га је, међутим, сувише окупирала и поприлично удаљила од књиге.

„Ставио сам себи у задатак да завршим ДИФ, Педагошку академију или Тренерску школу. Морам то постићи јер желим да останем у спорту и после активног такмичарског века“, каже он одлучно, без колебања.

Већ два месеца Миодраг ради у секретаријату Спортског друштва Партизан. Као врхунски спортиста и репрезентативац има солидну стипендију и нема разлога да се жали на животни стандард.

Жеље и могућности

Миодрагова велика жеља је да учествује на Европском првенству које се септембра ове године одржава у Риму.

ВУКОМАНОВИЋ: Ове сезоне још нисам имао ни једну јачу трку, па тако нисам постигао ни резултате вредне пажње. Трчао сам на неколико такмичења у кросу, углавном тренинга ради. Повредио сам скочни зглоб и скоро месец дана нисам тренирао. То се, наравно, одразило на моју форму, али ја настојим да утицаје повреде потпуно елиминишем“, насмејан и кад о тешким тренуцима прича, завршио је разговор Миодраг.

Али, овим није била завршена тема о његовим могућностима. У близини смо затекли тренера са којим Вукомановић поново сарађује. Реч је о искусном учитељу Драги Штритофу и ево шта нам је он рекао о свом ученику и предстојећим заједничким плановима:

ШТРИТОФ: У нашем раду главни акценат стављен је на припреме за Балканске игре и Европско првенство. Да би на овом последњем такмичењу учествовао, неопходно је да Миодраг трчи у времену бољем од досадашњег рекорда. Његове могућности су заиста велике. Сазрео је и физички очврснуо, а поседује веома јаку вољу. Вредан је и извршава све постављене задатке, па се надамо да неће бити проблема. Верујем у њега.

Био би то заиста изванредан успех ако би Вукомановић поправио властити рекорд за коју десетинку или чак секунду.