КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Светомир Белић је већ годинама конституисани шампион, један од најбољих југословенских боксера свих времена. Белић поседује све што је потребно једном мајстору ринга; технику, ударац, знање, вештину, тактику, храброст и једну посебну врлину: племенито срце. Чим осети да му противник више не пружа отпор, да је, грогиран, близу нокаута Белић не иде за тим „да га доврши“, већ маркира ударце, чува партнера. По томе је чак и изузетан.

У свим досадашњим својим борбама Белић нам је пружао доказе о својој непобедивости, задивљујућој храбрости и вештини која га је учинила великаном међу конопцима. Уосталом, цео његов животни пут — од непознатог дечака смедеревске периферије до вицешампиона Европе — је доказ једне упорности невероватно савитљивог и немирног духа.

Када је на рингу Белић око њега шири мирис своје песничке душе. Иако је јак, није суров; противник за њега никад није непријатељ, већ спортски ривал. И тај Белић од кога смо увек добијали само суперлативе недавно је начинио нешто што никако не пристаје уз његов спортски опус: оставио је своје другове, руководиоце, клуб и име Партизан! Једноставно, није дошао да се спортски бори, већ је у парку, како сам каже, медитирао, размишљао о томе када му је ко од руководилаца учинио нешто нажао, шта му све Партизан дугује, колико су му бокс и живот остали дужни… То је… не могу да верујем и не могу да сумњам… Али, тако у нашем боксерском клубу кажу — то је издаја. Иде се још даље: сумња се да је Светомир Белић, наш понос, диван друг, светао лик спортисте учинио и нешто горе. Али, у то не желимо да верујемо и то нећемо ни споменути.

Боксерски клуб Партизан је разматрао „случај Белића“ и донео је одлуку да га казни са три месеца забране јавног наступа а после тога му се дозвољава да узме исписницу и оде у који жели клуб.

Практично: Партизан и Белић више нису једно. Клуб не узима за себе моћ џелата: неће да уништи Белића али хоће да сачува свој углед. Ради Белића и свих спортиста који се боре за име и амблем Партизана. Клуб мора да буде светиња за сваког спортисту и нико са његовим угледом ње сме и не може да се игра.

Белић је тешко погрешио. Али, не треба заборавити да је он последњих месеци озбиљно болестан. Повреда кичме му не дозвољава ни да се исправи. Нагиње се над понором своје будућности, као отац и муж, и забринут је. Одједном му је све посивило. Помишља на одлазак у иностранство, делује изгубљено. Па, зар је онда тешко у таквим околностима погрешити. За праве одлуке у кризи потребни су нерви, прави савет, лепо васпитање и интелигенција. У једном тренутку свог унутрашњег очаја Белић је све то изгубио и учинио је оно што не сме.

У клубу и спортском друштву сви као један кажу: Белић мора да иде!

Праштање је висок степен врлине. Зар смо то заборавили? То није помирење завађених, то је — изнад свега — самогрегорење убеђеног. Велики морални задатак који се може обавити без спољне церемоније мирења, без сатисфакције, праштати безусловно, онако како то родитељ чини према своме детету. А, не заборавимо: Белић је дете Партизана!