ИЗ МОГ АЛБУМА

Одмах по оснивању Партизан је био у могућности да под своје окриље окупи све саму фудбалску елиту. Тако се и догодило да Миодраг Ђурђевић, Београђанин рођењем, иначе центархалф бивше „Југославије“ још у униформи борца НОБ-а постане члан Партизана.

Ђурђевић је био висок, снажан, веома брз и оштар на једно чудно питом начин. Играо је изврсно главом и боо је класичан пример центархалфа-„полицајца“ у WM систему. Припадао је оној врсти играча који не падају много у очи, јер све што чине у служби је колектива, а не зарад личног истицања, али се нарочито осећа када га нема.

Миливоје Ђурђевић-Ђура је припадао првој генерацији Партизана, оној која је исте године освојила дуплу круну: и куп и првенство. Било је то време апсолутне доминације „црно-белих“ у југословенском фудбалу. У том и тако моћном Партизану дрес са бројем 5 носио је Ђурђевић. Није дуго остао у нашем клубу. Можда 6и његова бразда, била сасвим плитка да нису освојени први трофеји.

Касније је Ђурђевић прешао у табор нашег највећег ривала и наставио да успешно демонстрира све оно што је научио и усавршио у нашем клубу. Био је дуго година стуб одбране Црвене звезде. Међутим, остао је у сећању бројним фудбалским ентузијастима по томе што је био немоћан пред вештином и о многоструким знањем Стјепана Бобека у времену када је „Штеф“ играо центарфора, па тако био и директан Ђурин ривал.

Ђурђевић је током свих играчких дана био ведар и пријатан човек и друг. Такав је остало и данас када му је по коси попало иње. И сада је посебно горд што може да каже да је играо у Партизану, тада једном од најбољих тимова Европе.