Или: Зашто „Партизанови“ фудбалери, кошаркаши или одбојкаши играју овог пролећа у тако променљивој форми? — Белешке из гледалишта

То је, заиста, случај за психологе!

Тим који, у фудбалском првенству, заслужено савлада сва три кандидата за првака (прво „Вележа“ са 3:2, па „Црвену звезду“ са 2:1 и коначно „Хајдука“ са 2:1 — и то усред Сплита, па и са некомплетним тимом), глатко губи бодове од аутсајдера и као домаћин и као гост (а од главног претендента за испадање из лиге, екипе „Загреба“, не успева да освоји чак ни бод у овогодишњем првенству)!

Иста прича понавља се и кад је реч о кошаркашима „Партизана“: они ће, једну за другом, побеђивати и шампионску екипу „Задра“, вице-шампионску екипу „Југопластике“ (успут ће овогодишњег победника домаћег кошаркашког купа елиминисати и из „Купа Радивоја Кораћа“), а савладаће у оба првенствена меча и трећепласирану екипу „Црвене звезде“ — међутим, дозволиће да их на властитом терену савлада, рецимо, „Индустромонтажа“ (која се, у истој сезони опрашта од прволигашког статуса) или ће забележити још доста других непотребних и неочекиваних пораза, у сусретима са екипама далеко слабијим од себе.

Како то другачије протумачити осим психолошким разлозима?

Сличан „психолошки пад“ у форми доживели су, овог пролећа, и „Партизанови“ одбојкаши, који су у само два узастопна првенствена кола, изгледа прокоцкали прилику да освоје првенство државе, које им је већ било у рукама — не због тога што су била поражени, после дивовске борбе, са 3:2 у сетовима од свог директног ривала „Црвене звезде“ већ зато што су одмах затим, на необјашњиво малодушан начин изгубили на свом терену и меч против „Младости“, чак са 3:0 у сетовима!

На исти начин могло би се, свакако, говорити и о такмичарској нестабилности боксера „црно-белих“.

Реч је, дакле, не о усамљеним примерима, већ о једној, управо са спортског становишта занимљивој појави, карактеристичној за овај тренутак егзистенције ЈСД „Партизан“, које је на добром путу да управо сада, поврати примат у многим спортским гранама, консолидујући своје редове и стручно и играчки и организујући се на самоуправним принципима.

У овоме тренутку, заиста: једино су „Партизанови“ ватерполисти спремних да, без икаквог „пардона“ потопе сваког оног противника у домаћин базенима (и то са веома солидном разликом у головима) — њима. стварно не пада ни на крај памети да дозволе било какво резултатско изненађење у било ком домаћем такмичењу јер разлика између њих он осталих југословенских екипа толико је убедљива да се ни „психолошким мотивима“ не може анулирати!

А фудбалери и кошаркаши?

А остали?

Заиста то су случајеви за суптилнија психолошка истраживања!

Засад укажимо само на један могући аспект овог комплексног проблема. Реч је о томе да се у „Партизану“ у последње време променило доста тога. Најкраће речено у периоду после Писма читаво спортско друштво захватиле су корените промене. О тим се променама, у „Партизану“, говори јавно, отворено без увијања, јер они иду у корак с токовима нашег целокупног друштвено-политичког развитка. „Партизан“ је, можда, у том погледу отишао и корак-два испред других.

Нормално је да се одлучне промене у унутарклупским односима одигравају, на неки начин, и у свакоме појединцу — јер, све суштинске промене збивају се, коначно, у самоме човеку, у спортисти.

А спортиста „Партизана“, данас (и као психо-физичко, и као социјално, и као емоционално биће) мора бити свестан извесних противуречности којег се, у овоме процесу, нужно одражавају а на његову спортску форму.

Основна противуречност је у овоме: по свом спортском потенцијалу (играчки и стручни кадар) многи „Партизанови“ тимови спадају у сам врх југословенског квалитетног спорта — (па се од њих, непрестано, очекују и адекватни врхунски резултати) — по објективном третману који, међутим, имају (од баналног публицитета, па до расподеле материјалних средстава намењених спорту) „Партизанови“ спортисти се, углавном, налазе у доста подређеном положају!

Аргумента за овакву тврдњу има више него довољно (треба само погледати на који се начин, из године у годину, деле у Београду средства за врхунски спорт!). Док други велики клубови граде гигантске стадионе, „Партизан“ је практично гост чак и па своме игралишту. Готово је постало правило да ни један врхунски спортиста не може доћи у „Партизан“ без потреса који му штете и као личности и као такмичару (и фудбалер Цветковић, и пливачица Ефендићева, и кошаркаш Кићановић, и атлетичар Темим, долазећи у „Партизан“, прошли су кроз такве психолошке тортуре, које су се морале одразити, и на њихову спортску форму — онога часа кад навуку „црно-бели“ дрес, њима је потребнији опоравак него такмичење!). Даље да не набрајамо…

Кад се све сабере, отуда можда и потиче тај спортски инат да се, у директном дуелу, победе и најбољи — али, ту негде леже и корени оне такмичарске нестабилности, кад у маратонским биткама треба одмеравати снаге и са објективно слабијима од себе.

Овај „случај за психологе“ дакле, и није само психолошке природе, већ има и своју праву материјалну подлогу (односно, лепо илуструје ситуацију у којој се налази ово велико спортско друштво, које „прошлост“ обавезује на подвиге. а „садашњост“ га суочава са битком за очување голе егзистенције!)

Стари односи морају се, по свему судећи, мењати на свим нивоима: почевши од тимске и клупске политике, па до политике читаве заједнице у области спорта — јер, обе су чиниоци који снажно делују на свест и такмичарску мотивацију индивидуалног спортисте.