Осврт на екипно првенство Југославије у боксу: Милосав Поповић сакупио највише бодова, али ни он није у свим мечевима деловао најубедљивије. — Када би се такмичари оцењивали само по храбрости Нешић би био убедљиво први. — Током такмичења стално смо се осипали да бисмо на крају остали без равно деветорице првотимаца. — Пето место је ипак неуспех

Дуго смо јуришали на титулу. Измакла нам је после неочекиваног пораза од Будућности у Београду. Било је реално да касније сачувамо трећу позицију. Али, и она нам је измакла после још мање очекиваног дебакла против Топличанина у последњој рунди на Стадиону ЈНА. Завршили смо на петом месту међу 10 прволигаша у Источној групи. Слободно се може рећи да је то неуспех.

Поред тога што смо имали неуједначену екипу, вечито кубурили са мува, бантамом и полутешком или тешком категоријом, велики хендикеп је што у тиму није било правог аса. Или још боље речено истинског вођу, способног да осоколи остале и извади кестење из ватре када затреба.

Милосав Поповић је освојио највише бодова. Међутим ни он није у свим мечевима испунио очекивања. Пружио је неколико врло бледих партија. Изгледа, ипак, да криза која га је ухватила крајем прошле године полако пролази.

Светомир Белић дуго је одсуствовао због повреде. Касније је вредно сакупљао бодове, да би на крају мистериозним нестанком после мерења за меч са Топличанином све бацио у воду. Први пут у каријери поражен је 6ез борбе и то од противника кога је на његовом рингу декласирао.

Фахрија Шекуларац био је убедљиво први на ранг-листи наших најбољих боксера све до пет кола пре краја такмичења. Тада је поново почео да се понаша неозбиљно. Одбио је да наступа у лакој категорији и на појединим мечевима пружао далеко мање него што може. Такав приступ спорту већ га је коштао места у националном тиму и најмање две титуле првака државе.

Александар Поповић после првенства Европе, односно повратка у Лозницу, није имао ни воље ни могућности да даље напредује. Завршио је такмичење без пораза, али оно што је приказао није довољно за младића његове даровитости.

Када би се бокс ценио само по храбрости Душан Нешић био би сигурно шампион над шампионима. Увек поуздани борац није се либио да за потребе клуба изађе на мегдан ни са знатно снажнијим и по килограмима тежим противницима. Шампионска перјаница не би била само сан за наш клуб да имамо још неколико Нешића.

Срећа је што је гонг означио крај, што маратонско првенство није потрајало још неку седмицу. Питање је да ли бисмо се у том случају изборили и за опстанак. А, то није ни мало чудно када се зна да смо током такмичења, рачунајући кажњене апстиненте у последњој рунди Белића и Илића остали без ништа мање него деветорице првотимаца! Све су то мање више борци који би имали место у већини прволигашких екипа. Убеђен сам да би на нашем месту други колектив прошао још горе што се пласмана тиче.

Невоља је у томе што ни међу полетарцима нема правих наследника. Истина, Небојша Петровић обећава пуно. Но, њему је неопходна најмање још једна сезона да стекне одговарајуће искуство. Имамо поверења и у Ненада Симића. И њему, међутим, недостаје исто што и већ стандардном члану прве екипе Петровићу. Двојица даровитих, нажалост, премало је за очекивање ведрије будућности.

бр.	такмичар	присуств.	победа	нереш.	пораз	бод.
1	М. Поповић	18	13	2	3	28
2	С. Белић	13	12	0	1	24
3	Ф. Шекуларац	16	10	4	2	24
4	А. Поповић	12	11	1	0	23
5	Д. Нешић	16	8	5	3	21
6	Д. Николић	14	8	3	3	19
7	М. Малетић	18	5	3	10	13
8	Ј. Николић	5	4	0	1	8
9	Д. Илић	13	3	0	10	6
10	Ж. Дамјановић	9	2	1	6	5
11	Н. Петровић	5	2	0	3	4
12	Д. Лакићевић	6	1	1	4	3
13	Д. Живковић	1	1	0	0	2
14	Љ. Смиљанић	3	1	0	2	2
15	С. Радојевић	13	0	1	12	1
16	М. Шошкић	3	0	0	3	0