ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ
У неколико претходних наставака описали смо вам у најкраћим цртама пут славних Партизанових „беба“ од првих корака на фудбалској сцени до освајања њихове прве титуле државног првака (1960 год.), којом су после 12 година осеке вратили поново наш „црно-бели“ клуб на колосек старе шампионске славе. Том приликом, изложили смо вам и револуционарне новине у начину играња ове екипе које су убрзо постале тековина југословенског фудбала, као и занимљив персонални састав и композицију овог тима састављеног углавном од аутохтоних играча пониклих у Партизановој фудбалској школи и неколицине срећно уклопљених дошљака из других средина.
Међутим, тим „беба“ је био још у једном погледу изузетна екипа која се не понавља. Иако без већег искуства, далеко од фудбалске зрелости, већина њених чланова су у ранијим годинама постали познати далеко ван граница земље, па се може слободно рећи да је то била екипа најмлађих интернационалаца коју наш фудбал памти!
Свој брзи пробој и рани реноме у свету међународног фудбала ови момци захваљују мање клупским (на старту у Купу шампиона нису имали много успеха), а више репрезентативним мечевима. Обукавши дрес најдражих боја пре 20-те имали су срећу да се баш у тој 1960. години Југославија квалификује у завршне борбе две највеће интернационалне фудбалске смотре: Олимпијског турнира у Риму и завршне рунде првог Купа европских нација у Паризу. Била је то изванредна шанса за доказивање на међународној сцени која се указала овим младићима. Искористили су је до максимума. Поготову вратар Шошкић, бек Јусуфи, халф Миладиновић и нападач Галић — јунаци ових кампања — који су метеорски синули на европском фудбалском небу и оставили за собом репутацију и утисак који је био неизгладив у успомени многих фудбалских босова и менаџера који су их доцније годинама прижељкивали!
Већ сама чињеница да су ови момци чинили окосницу париске селекције, која је освојила титулу вице-шампиона Европе, и оне још славније римске која се у земљу вратила са златном олимпијском колајном, довољно сведочи о оболу који су у овим мечевима дали националном фудбалу и квалитету игара које су демонстрирали на Фламинију и у Парку принчева. С изузетком финалних мечева у Паризу и Риму, Шошкић је чувао државну капију у свим осталим мечевима на свим монстр-турнирима. Галић и Јусуфи нису имали изостанак чак ни са једног меча, док је Миладиновић играо само у Купу нација.
Овај последњи је импресионирао све европске стручњаке незаборавном партијом коју је пружио у финалу СССР — Југославија (1:2), када је, заједно с Лавом Јашином и нашим вратарем Благојем Видинићем, проглашен за једног од хероја овог изванредног сусрета који париска публика неће заборавити никада.
Јусуфи је освојио публику на јуриш импресивним стилом и начином игре, који је у то доба са Европу представљао право откровење. Кидишући незадрживо дуж ауто-линије до противничке корнер линије, први пут је демонстрирао париској и римској публици убојитост и ефикасност игре бека-крила, која је доцније постала узор и модел свим великим европским и светским бековима!
Коначно, Милан Галић — несумњиво најзапаженија фигура овог великог квартета, ударна песница свих наших подвига у Паризу и Риму, капитен и одлучујућа фигура финалног окршаја Југославија — Данска (3:1), који нам је донео олимпијско злато — фасцинирао је до те мере „шмекере“ и „шацере“ целог света, који су присуствовали овим великим смотрама, да су га безрезервно уврстили у ред три најскупља трансфер-момка Европе, заједно са Ђани Ривером и Харалдом Нилсеном!