ИЗ МОГ АЛБУМА

Кажу да је у свим људским делатностима неопходно потпуно предавање послу да би доспело до највиших сфера. Милутин Шошкић, „дете“ и голман Партизана то својим примером потврђује.

„Шоле“ је био страсник фудбалске игре. Безгранично је волео клуб и фудбал. Био је фанатично вредан, максимално озбиљан, одговоран. Као човек — то је збир врлина. Карактеран, емотиван, дружељубив, мио, топао, пун љубави „Шоле“ је око себе ширио поверење и нико према таквом лику није могао остати равнодушан.

Писац ових редова водио је Партизан у време највеће кризе (1964/65). Људи ван клуба својом деструкцијом поделили су екипу, па су створена два табора. Над свим размирицама, у којима су играчи били само марионете, једна личност је била изнад тога. За њега је постојао само — Партизан. То је био Милутин Шошкић. Био је у Задру у војсци. Често смо телефоном разговарали. Помно је пратио сва збивања, храбро је износио своје мишљење, слао је телеграме и у свим тим акцијама остао је доследан до краја: мислио је само на Партизан!

Као голман достигао је више него што су му стручњаци то предвиђали по таленту. Био је голман који је „себе створио“. Никад му није било доста тренинга, тражио је да се са њим ради. Као изразити емотивац доживљавао је сваки меч. Никада није опуштених нерава изишао на терен. Увек су то биле разапете струне. Имао је одговорност пред самим собом, клубом и навијачима.

Био је велико име у свету фудбала. Требало је са Партизаном отићи у иностранство па се тек тада могло закључити да је „Шоле“ голман међународне репутације. Имао је држање, био је личност. Красили су га скромност и озбиљност. Био је прави велики стар!