О различитим центрима сличних судбина: Бранимир Поповић и Драган Ђукић нису испунили наде стручњака и тек се очекује да заокруже своје играчке личности

У минулом шампионату кошаркаши „црно-белих“ нису остварили своје аспирације. Исказали су се претежно на интернационалном плану, представивши се као дорастао противник врхунских европских тимова. У низу фактора који су потпомогли делимичан неуспех у домаћем првенству наводи се и слабија игра центара. Ипак, њихов тренер и учитељ, Ранко Жеравица, изјавио је недавно да има пуно поверење у Фарчића, Поповића, Ђукића и Зечевића и да у наредном циклусу такмичења очекује од њих продуктивније и боље партије. Желели смо стога да вам представимо Партизанову центарску линију, која ће од јесени водити одлучујућу битку „колоса“ под кошевима. Овог пута представљамо Бранимира Поповића и Драгана Ђукића.

Поп

Срели смо га испод калемегданских зидина, на Партизановом отвореном терену. Тренирао је интензивно, почевши тако већ сада (са осталим друговима) да размишља о такмичењима која их очекују јесенас. Бранимир Поповић је рођен у Ријеци, 1951. године. У том лепом лучком граду је начинио своје прве животне и кошаркашке кораке. На питање о својим првим сусрети ма са лоптом одговара — слегањем рамена.

ПОПОВИЋ: Почео сам као и већина кошаркаша — случајно. Можда због своје висине. Било је то негде 1965. године у локалном „Кварнеру“ и потрајало је три године после чега се са родитељима селим у Београд. Овде, у великом граду, прво сам тренирао са кошаркашима ОКК Београда и Црвене звезде, све код ме Милош Бојовић — тада тренер јуниора, није видео и довео у Партизан. Праву кошарку сам тек тада заиста упознао.

Говори повезано и без сувишних гестова рукама. Глас му је дубок и сугестиван. Сећа се дана напорних тренинга и многобројних утакмица. Рећи ће да је преласком у сениорску момчад и по доласку Ранка Жеравице — било најтеже.

ПОПОВИЋ: Дуго сам у Партизану да практично сам тек ове сезоне заиграо како треба. До ове године сам више седео на клупи за резервне играче, одсуствовао са тренинга а — мање играо. Морам признати, томе сам највише ја крив и данас сам свестан тога. Јуниорски тренер, Мишко Бојовић, открио ме је као играча и научио многим корисним стварима на чему сам му веома захвалан. Али, код њега сам имао мало већу слободу, ако тако могу да се изразим. — Код Ранка Жеравице тога није било и ја сам се том прелазу на нов начин живота и тренинга нешто теже прилагодио. Сада је све на правом месту и са нестрпљењем очекујем нове утакмице и тежа искушења.

У разговору је непосредан и пријатан, иза густе браде крије се нежно лице и увек присутан благи осмех. Стални посетиоци кошаркашких утакмица, они најприврженији Партизанови навијачи ће се упитати: зар је то онај исти Поповић који у игри зна да се изнервира, да се споречка са противничким играчима, да каткад одмахне рукама и после тога као да више не игра, као да је само посматрач на терену?

ПОПОВИЋ: Да, тачно је да се понекад на терену и сувише нервирам и да сам чак и малодушан у појединим тренуцима. Једноставно не могу да са уздржим по који пут, нешто сам темпераментнији. Јасно ми је да то може само да ми шкоди, али — временом постајем све смиренији и више пажње посвећујем игри и и спортском надметању са противником. Ту у будуће неће бити проблема.

Пријатан разговор се спонтано наставља и преноси до данашњих дана. Бранимир је редовни студент Економског факултета, сад има више слободног времена и озбиљније се посветио учењу. Упоредо и тренира, решен је да од октобра са осталим друговима крене у шампионски јуриш. О својој игри и пласману Партизана у првенству, рекао је:

ПОПОВИЋ: Моја висина (203 цм) и дугачке руке, уз добар скок, узрокују, да играм такозваног „лаког центра“. Играм сасвим испод коша, мада би ми више одговарала улога крилног-центра. За мене је увек примарно оно што је екипи корисније, тако да испуњавам све тренерове налоге. Што се тиче Партизана — у Купу „Радивој Кораћ“ играли смо заиста одлично и штета је што ту нисмо били први. У првенству смо између осталих недаћа и слабо стартовали, што је све довело до нешто слабијег пласмана.

Ђука

За статистичара би били занимљиви само ови подаци: Драган Ђукић је рођен у Чачку пре двадесет и пет година, висок је 203 сантиметра, игра у КК Партизан од 1971. године на месту центра, један је од низа чачанских играча који су напустили првобитни клуб (Фарчић, Ђукић и Кићановић у Партизану. Живковић и Јовашевић у Звезди, Ивановић у Олимпији). Суво ређање података. За људе који воле и познају кошарку — то је споредно. Важно је оно играчко и људско што се налази у сваком човеку.

У протеклој сезони Ђукић није играо добар део утакмица, а и у онима у којима је наступао показао је извесне осцилације форме. Стиче се утисак да се разиграо тек пред крај сезоне.

ЂУКИЋ: Немам среће у последње време. Прошле године сам паузирао осам месеци због повреде, а на почетку овогодишњег првенства поновило се нешто слично. Никако да се потпуно залечим, да почнем да играм пуном снагом, да стекнем форму којом сам у кошарци постигао нешто. Надам се да је то све сад далеко од мене и да је следећа сезона моја права шанса за повратак на старе позиције.

Кратка играчка ретроспектива ће нас довести до данашњих дана, па делимично и до одговора на питање: зашто Драган Ђукић до данас није пружио онолико, колико је као јуниор обећавао?

Прве кошаркашке кораке је научио у чачанском „Борцу“ и већ на старту је његов таленат бљеснуо. Својим играма је прво стекао поверење људи у клубу, па ускоро добија позив да наступи у омладинској селекцији Југославије.

ЂУКИЋ: Имао сам један нормални развојни пут. Играо сам у јуниорској репрезентацији, па сам — пружајући добре игре у првој постави „Борца“, добио позив и за сениорску репрезентацију! У тој селекцији сам, као врло млад играч, одиграо седам утакмица и тада…

Тада је дошло оно чега се Ђукић нерадо сећа. Наиме, родитељи су му се преселили у Београд и Драган је затражио исписницу од клуба, да би са њима прешао у Београд, у Партизан. Управа КК Борца је остала глува на све захтеве и молбе и — епилог: „Ђука“ је морао да буде одвојен од кошарке годину и по дана, да би на крају реализовао своју жељу и заиграо у „црно-белом“ дресу.

ЂУКИЋ: Чини ми се, да је та пауза проузроковала то да изгубим место у репрезентацији и што је још горе, да се ни до данас практично не опоравим од тако дугог неиграња. Та пауза је оставила дубок траг у мојој каријери.

Зачас престаје да говори и одмахује руком као да жели да каже: Све је то прошло. Треба гледати у будућност. Он тако и резонује: завршио је Вишу економску школу и има намеру да оде и даље у свом дошколовавању, да би будућност била мирна.

Гледајући овог делију, имали смо утисак да ће у кошарци повратити оне позиције на којима је некад био. Следећа сезона је за њега велика шанса, можда и последња у Партизану.